Kućni zloduh (6)

U slučaju da ste propustili: Kućni zloduh: | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 |

Probudila me je melodija pjesme Waiting All Night. Zvuk je dopirao iz moje torbe i ja sam sva ukočena posegnula za telefonom ostavljajući pušku kraj sebe koja mi se urezala po stomaku.

Lukas je zvao. „Hej, ljepotice! Zvono ti ne radi pa da

se javim. Mi smo došli u dogovoreno vrijeme. “

„Šta je već osam?!“, protrljala sam oči. „Izvini, prespavala sam. Imala sam teško veče.“

 „Sve pet. Mi ćemo početi sa dvorištem a ti siđi kada budeš spremna.“

Ponovo sam se naslonila na ćošak u kojem sam noćas nekim čudom uspjela da zaspim nakon par sati plakanja i čitanja molitvi. I dalje je tinjao strah u meni ali svjetlost koja se probijala kroz prozore i padala u kuću je malo zagušila strah.

Ja nisam luda, samo sam paranoična. Ponavljala sam sebi. U jednom djeliću sekunde sam pomislila da se možda uzalud borim sa nečim nevidljivim. Da odem i ostanem normalna? Da se nastavim boriti sa svojim ludostima koje sam, izgleda, nasljedila od Dobrijevića?

Otišla sam pod tuš i pustila najtopliju vodu koje je moje tijelo moglo da podnese. To sam uvijek radila kada bih malo spavala u toku noći jer bih tako povratila svježinu. Makar prividno. Obukla sam crne helanke i širu plavu majicu koju neću žaliti ako je danas upropastim zbog radova. Smeđe lokne sam pokupila u neurednu punđu i tako sam pošla iz kupatila ali ipak sam se vratila da stavim malo maskare i prikrijem podočnjake korektorom. Ispostavilo se to kao pun pogodak jer više nisam djelovala kao neko ko je vidio duha. Kakva ironija!

Prije nego što sam sišla u prizemlje odlučila sam još jednom da testiram svoj razum. Otključala sam vrata velikog stana drhteći od straha. Ako je ono stvarno bio duh ne može da mi naudi jer sam ja fizičko biće a duhovi nisu. Ne mogu mi ništa sem da me izlude kao moju porodicu.

Otvorila sam prozore u hodniku kako bi me obasjalo što više svjetlosti. Vrata dnevnog boravka su bila širom otvorena i ja sam lako uočila da nema nikoga na kauču. Ipak, srce mi je lupalo kao da je željelo da iskoči iz grudi kada sam ušla u prostoriju gdje sam imala susret sa sablasnim dječakom. Polako sam osmotrila gotovo praznu prostoriju a zatim sam zažmirila i prekrstila se. Nikada nisam bila tako religiozna kao sada. Molila sam se iz dubine svog srca ali vjerovatno mi molitve neće biti uslišene pošto se nisam molila u dobru već samo sada – u zlu.

Zatim sam sišla u prizemlje gdje je sve bilo mnogo življe i veselije. Oko petnaestak momaka različitih uzrasta je veselo skakutalo po holu i dvorištu.

„Dobro jutro.“, srdačno sam pozdravila tri momčića koja su umakala četke u vodu i ribali pod. „Da li vam je naporno?“

Prvo mi uzvratiše pozdravom a onda jedan reče „Nije! Zabavljamo se!“

„Ne brini, ovim mangupima je draže pomagati lijepoj dami u nevolji nego da trpe moje šikaniranje u ringu.“, iza mene se stvori Lukas sav zelen od trave. Dječaci se vragolasto nasmijaše na njegovu opasku.

„Hvala ti.“, spustila sam svoju ruku na njegovu nadlakticu.

„Nemaš se zbog čega zahvaljivati kada ćeš sve ovo da platiš.“, namrštio se.

„Svejedno.“, namignula sam mu a potom sam izašla u dvorište gdje sam pored desetak nepoznatih momaka ugledala i dva poznata lica. Bili su to Emilio i Džejkob. Dva momka koja sam upoznala iste noći kada i Lukasa.

Emilio je kosio travu a Džejkob je čupao korov oko ograde. Kada su me ugledali zastali su želeći nešto da kažu.

„Zaboravićemo šta je bilo“, prekinula sam njihove muke „i upoznaćemo se kako dolikuje. Natalija.“

Emilio umjesto da mi pruži ruku zagrli me i poče da se izvinjava.

„Polako, kauboju!“, ponovo je bio tu Lukas „Ja sam prvi bacio oko na nju.“

„Nije fer!“, Emilio zakuka „Ja je nisam tako dobro vidio one noći. Bonita, bonita!“

Skoro da sam odagnala od sebe crne misli jer je bilo prilično zabavno sa ovako veselim momcima. Na prvi pogled mišićavi, uglavnom istetovirani i jaki djelovali su opasno i za izbjegavanje ali kada sam ih bolje upoznala osjećala sam se i više nego sigurno.

Ribala sam kamene pločnike i stepenište kada se ispred ulaza ukazao narandžasti Nisan. Većina momaka je zastala kada je iz automobila izašao Džekson. Ovaj put je djelovao malo opuštenije jer je nosio duks i farmerke. Iz gepeka je izvadio kantu, par džogera, valjaka za krečenje i ko zna još šta!

 „Otkud ti ovdje?!“, nisam mogla da kontrolišem svoj smijeh.

„Zar se ne vidi?“, uzvratio je nešto stidljivijim osmjehom „Došao sam da pomognem.“

„Zatečena sam! Mislila sam da vi Lajvlijevi imate novca i da ne morate da krečite tuđe kuće za nisku dnevnicu.“

„Daj ne zezaj već mi reci gdje da spustim sve ovo.“

Dok sam objašnjavala Džeksonu šta bi mogao da radi primjetila sam kako nas Lukas gleda krajičkom oka. Imponovalo mi je što se jedan tako privlačan mladić interesuje za mene i ne želi to ni da sakrije.

„Lukase Alota, da nisi ljubomoran?“, bocnula sam ga drškom valjka izmešu lopatica.

„Ko? Ja?“, napravio je začuđenu grimasu „Nema šanse, maco! Znaš li ti koliko ja imam udvaračica, prema tebi sam ovako dobar jer volim da pomažem damama u nevolji ali nemoj sada da visoko poletiš zbog toga…“, pričao je toliko brzo i zapetljano da sam ga jedva razumjela. Da, definitivno je ljubomoran.

„To je najmlađi sin vlasnika šećerane. Juče smo se upoznali i iz nekog razloga je fin prema meni.“

„Tatin sinčić, lijepo.“, promrmljao je „Izgleda da nemam šanse.“

„Izgleda da nemaš ali ne zbog njega…“, iznervirano sam odbrusila ali mi istog trena bi žao. “Lukase, molim te ne otežavaj mi. Tek sam vas upoznala i ne planiram odmah nekome da skačem u zagrljaj.”

“Izvini, ponekada se ponašam kao u ringu. Puštam da me osjećaji nose…”

“U redu je. Izvini i ti.”, blago sam nakrivila glavu “Samo sada imam toliko obaveza a i dešava mi se neki haos u glavi.” Tu sam se zaustavila ne želeći dalje da govorim. Još je rano da drugima pričam o svojim mogućim mentalnim krizama.

Pokušavala sam da što manje obraćam pažnju na njih dvojicu a više sam se ustremila ka poslovima koje su obavljali mlađi klinci. Ipak, nisam mogla da ne primjetim kako Lukas govori Džeksonu da se tako ne kreči ili kako Džekson pokušava nadmudri Lukasa koristeći neke književne metafore koje su ga zbunjivale.

Primjetila sam da to Lukasova dva najbolja prijatelja zabavlja te su povremeno potpaljivali vatru između njih dvojice. „Daj, ostavite ih na miru.“, rekoh im u jednom trenutku.

„Natalija ne kvari zabavu. Svakako, nećeš dobiti status dobre ribe sve dok se barem dva momka ne potuku zbog tebe.“

„To ti je latinoamerički kodeks, slušaj šta ti Emilio govori.“, Džejk je nastavio da se zeza.

Srećom bližila se moja smjena te sam morala da se spremim za posao. Ekipa je odlučila da će ostati kako bi pozavršavali još neke radove. „Pokušajte da se ne potučete.“, rekoh Lukasu i Džeksonu.

„Ne brini, ne bijem se sa slabijima od sebe.“, Lukas mi namignu a ja prevrnu očima.

„Nemoj da nam zamjeriš“, Džekson je bio nešto staloženiji „Lukas je dobar momak samo malo egoističan. Lijepo ćemo se mi slagati kada odeš jer više neće imati čiju pažnju da plijeni.“

Morala sam glasno da se nasmijem.

***

Poslije smjene sam se mrzovoljno dovukla kući. Plašila sam se nove epizode sa duhom pa sam odugovlačila svoj ulazak u puste prostorije. Umjesto toga sam posmatrala dvorište koje je napokon izgledalo pristojno. Malo trave što je tu bilo je pokošeno, korov i neko staro cvijeće je počupano a pločnici su gotovo izbjeljeni koliko su ih dječaci ribali.

Mogla bih kasnije da posadim neke ruže jer mi je to najljepši ukras svakog dvorišta.

„Sviđa ti se?“, na stepeništu je sjedio Lukas koji me je uplašio.

„Uh, jebote! Nisam te vidjela!“, stavila sam desnu ruku na grudi „Prelijepo je. Hvala ti još jednom.“

„Nema na čemu. Bilo je zabavno. Ostalo je još dosta posla u holu ali dvorište je sređeno.“

„Zašto si ostao? Što nisi kući?“, sjela sam i ja na stepenište kraj njega. Oboje smo bili znojavi i iscrpljeni. „Da nisi to ipak prebio Džeksona i sada hoćeš da se pohvališ?“

Njegove usne se izviše i pokazaše red bijelih zuba. „Ne, rekao sam da se ne bijem sa slabijima, a i nije on tako loš.“

„Čini se da nije…“

Par sekundi smo se samo gledali a zatim sam ja spustila glavu na njegovo rame. Bilo mi je drago što je ovdje. Manje sam se plašila. Htjela sam da mu priznam da viđam duhove ali nekako nisam mogla. Plašila sam se da ću ga otjerati od sebe.

„Kada ćeš da završiš sa šećeranom? Možda je ovaj mali tu samo kako bi nanjušio da li si spremna da potpišeš.“

„Ne djeluje mi Džekson tako, nikada me ništa ne pita oko šećerane.“, prešao je prstima po mojoj kosi „Još čitam ugovor ali se ne snalazim baš. Plašim se da ću nešto da uprskam…“

„Hej, imam ideju! Moja majka je advokat, do duše ona brani samo socijalne slučajeve koje joj grad dodijeli ali garantujem ti da je sjajna. Siguran sam da će pronaći nešto sumnjivo ako ima.“

„Oh, Lukase, stvarno bi to učinio?!“, zagrlila sam ga a on me čvrsto steže.

„Naravno da bih. I ti si meni pomogla. Nemaš pojma koliko će mom klubu značiti novac koji ćeš uplatiti. Mnogi bi uzeli prave radnike a ti si se odlučila za nas… Još sutra ću majci da objasnim sve a tebi ću da pošaljem email adresu preko koje ćeš joj proslijediti ugovor.“

„Izgleda da sam prava srećnica što si odabrao moju kuću za vršenje nužde.“

„Heeej! Džejk je samo morao ja nisam ništa…“

„U redu je…“

Zezali smo se neko vrijeme i smijali dok on nije odlučio da je vrijeme za polazak. „Ako želiš, možeš sa mnom gore.“, rekoh više iz očaja jer nisam htjela da ostanem sama.

„Veliki dio mene to isto želi i vjerovatno ću se za pola sata pokajati što ću te sada odbiti. Ne želim da budeš sa mnom zbog nekog osjećaja zahvalnosti već kada stvarno to osjetiš.“

Mogla sam propasti u crnu zemlju zbog ovoga ali nekako sam se suzdržala „Ne znam šta mi je bilo, svakako sam ti danas rekla da nemaš šanse.“

„Opet lažeš sebe. Laku noć Natalija.“

„Laku noć, Lukase Alota.“

Popela sam se odmah na drugi sprat jer sam prije posla provjerila sve prozore ne želeći više po noći da ulazim u veliki stan. Dok sam otključavala vrata stana u kojem sam spavala ispred mene se dokotrlja mala krpena loptica. Osjetila sam kako mi se sve dačice na tijelu podižu. Sagela sam se i digla staru lopticu sa kakvom su se nekada igrale naše bake i deke.

Pogledala sam u stranu sa koje je loptica došla i on se stajao tu. Koža mu je bila toliko bijela a oči skoro prozirne. Panično počeh da tražim ključ kojim ću da otključam stan dok su mi suze kapale niz lice.

„Ne boj se.“, čula sam ga „Ja ću ti pomoći.“

„O, Bože!“, zajecala sam.

„On dolazi…“, sablasni duh dječaka prošaputa a meni ključevi ispadoše iz ruku i uhvati me pravi napad panike.

 

Sve priče koje ste propustili pronađite OVDE.

Pratite blog i na Facebook-u!

Advertisements

10 komentara na “Kućni zloduh (6)

  1. Ah, ti mišićavi istetovirani momci 🙂 Ne možeš izgleda nigdje da ih ne vidiš. Još su dobri kao hljeb i pomažu damama u nevolji 🙂 Sad šalu na stranu, sviđa mi se ovo. Veoma. Sviđa mi se napredak koji vidim iz dijela u dio (sad ja ovo kao iskusan lisac govorim 😀 ) Pratiš određen recept, dodaš malo svojih začina i to je to 🙂 Podsjeća me na nekoga ovaj tvoj stil pisanja, ali ne mogu da prokljuvim na koga. Klizi lagano.

    Liked by 1 osoba

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s