Kućni zloduh (4)

U slučaju da ste propustili: | 1 | 2 | 3 |

“Kako napreduje čitanje ugovora?“, upitao me je advokat Vil dok je komisija odmjeravala svaki pedalj kuće.

„Dobro.“, slagala sam. Istina je da nisam još ni počela sa čitanjem. Nisam imala vremena. Previše me je okupirala kuća.

Tačno u devet časova došao je crni džip iz kojeg je izašla starija žena srebrne kose i dva mlađa muškarca obučena po posljednjoj modi. Izmanikirani i isfrizirani djelovali su ženstvenije od te gospođe i mene zajedno.

Predstavili su se po redu a zatim su počeli sa fotografisanjem i bilježenjem raznih podataka u rokovnike.

Vil im je objasnio da mi se izuzetno žuri te su obećali da će još sutra da mi pošalju odgovor. Zahvalna sam gospodinu Hemsfortu jer mi je izašao u susret kao niko do sada. Povlačio je mnoge veze i koristio je svoj ugled da bi meni pomogao.

„Imate sreće jer u ovom jesenjem periodu nema mnogo zahtjeva i obaveza. Oformićemo komisiju i sutra do popodneva očekujte poziv.“, reče jedan od mladića.

„Hvala vam, zaista!“

„Zahvalite se gospodinu Hemsfortu.“, žena srebrne kose pogleda u Vila „Ubrzaćemo i naknadu za renoviranje kuće.“

Tada su mi dali gomilu nekih papira koji su objašnjavali šta smijem da radim na kući i kako da prikazujem troškove radova jer sve mora da bude potpuno regularno. U tom trenutku ugledah poznatu facu kako stoji kraj ulazne kapije. Bio je to onaj plavi momak od sinoć. Šta on radi ovdje?

Pogledi su nam se kratko sreli i on se nasmiješi. Na trenutak mi se rasprši koncentracija širom Nju Jorka dok su Vil i ovi iz komisije neprestano brbljali. Skrenula sam pogled i pokušala sam da se uključim u konverzaciju. Iako sam prilično dobro govorila engleski dosta sam se mučila sa pravnim izrazima.

Potrajalo je to neko vrijeme a ja se nisam okretala ka kapiji. Kada sam sve dogovorila sa njima i pošla da ih ispratim on je i dalje stajao u blizini, samo se udaljio par koraka. Primjetila sam da drži cvijeće u ruci. „Otkud ti ovdje? Zar se ne plašiš duhova?“

Polako je prišao pružajući mi cvijeće. „Noćas nisam mogao da zaspim. Ne toliko od straha koliko sam osjećao krivicu. Ovo je u znak izvinjenja.“

Nespretno sam uzela prelijep buket. Bilo je nekoliko vrsta cvijeća. „Prihvatam izvinjenje ako više nećete dolaziti da obavljate nuždu u mojoj kući.“

„Obećavam.“, tada se nasmijašmo i on i ja. „Cvijeće je i od mojih drugara, Emilia i Džejka. Samo su odlučili da prvo ja provjerim da nisi duh.“

„I? Šta misliš?“, okrenula sam se „Da li ličim na nekog duha?“

„Definitivno ne.“

„Jesi siguran?“

„Duhovi ne izgledaju ovako lijepo.“

Njegovo direktno laskanje me još više zbuni jer nisam navikla na to. Odakle sam ja momci znaju okolišati toliko da više ne znaš da li je zaljubljen u tebe ili te gleda kao dobru drugaricu ili je samo čudak…

Ova slijepa uličica, koja je bila više kao ogranak vrlo prometne Henri St, je imala nekoliko stambenih zgrada i primjetila sam da me nerijetko ljudi čudno gledaju. Uočih preko puta kako me jedna žena skenira sa prozora. Kada nam se susretoše pogledi ona nestade ali ja sam i dalje osjećala nelagodu.

I moj novi poznanik se okrenu i shvati o čemu je riječ. „U DAMBO-u mnogi znaju za priču o ukletoj kući iz Hunts Ln. Obavezno kada prave reportaže o ukletim kućama ova je nezaobilazna u Bruklinu. Zato si osuđena na ove poglede. Hajde da prošetamo malo!“

„Šta? Jesi lud?! I ne poznajem te!“

„Da, stvarno. Nismo se ni upoznali.“, pružio mi je ruku „Lukas Alota. Drago mi je.“

Premjestih buket u lijevu ruku i pružih mu desnu. „Natalija.“

„Eto sada možemo u šetnju.“

„Ne bih rekla. Ništa se značajno nije promjenilo osim što ti znam ime, koje si mogao i da izmisliš.“

„Natalia“, izostavio je j u izgovoru mog imena „obećavam da ti neću nauditi. Hodaćemo samo kuda ti kažeš.“

„Došla sam prije dva dana ovdje ne znam ni Bruklinski most da nađem.“

„Onda super! Ja ću ti pokazati.“, shvatio je da je blizu da me nagovori. „Moraš da vidiš taj most i šetalište.“

„Dobro, ali nema provlačenja kroz neke sumnjive uličice i slično.“

***

Ispostavilo se da Lukas Alota nije toliko opasan. Imao je vrlo prijatne plave oči i topao osmjeh koji su skretali pažnju sa njegovog snažnog tijela i tetovaže koja se nadzirala ispod rukava.

Malo sam mu govorila odakle dolazim i zašto sam ovdje. Naravno, nisam iznosila detalje već samo površno predstavljanje. „Zanima me zašto si imao toliku želju da me bolje upoznaš. Zar se ne plašiš da sam prokleta ili luđakinja?“

„Ne. Nikada nisam vjerovao u takve gluposti, za razliku od svojih drugara. Baš si ih zaplašila sinoć.“

„A tebe nisam?“

„Ne. Samo si me zaintrigirala. Trebalo je dosta hrabrosti da iskočiš pred tri velika momka i prijetiš sa oružjem kojim ne znaš rukovati. Zato sam morao da te još jednom vidim.“

Bila sam sedam kilometara udaljena od Bruklinskog mosta što i nije mnogo za njujorške standarde. Uzeli smo kafu za ponijeti i po komad pice. Sjeli smo ispod mosta i uživali u pogledu. Do tada sam već dosta saznala o Lukasu. Njegov pokojni otac je bio čuveni bokser, Stiv Alota poznatiji kao Hijena. Lukas je na ruci imao istetoviranu Hijenu i datum kada mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći.

„Išao je na jedan od najvažnijih mečeva u karijeri i poginuo je tek tako zbog tuđe nepažnje.“, sjetno je uzdahnuo.

„Žao mi je.“, potapšala sam ga po ramenu.

Lukas je imao i mlađeg brata Kobija, boksera, koji pokušava da upliva u profesionalne vode.

„Taj sport je već generacijama u porodici. Moj deda je takođe bio bokser ali je rano prestao da trenira. Međutim, osnovao je klub kako bi sklonio što više djece sa ulice. Tu je moj otac počeo kao i čuveni Geri Skot.“

Njegovi prijatelji koje sam prošle noći upoznala su trenirali u klubu „Alota“ i pomagali su Lukasu da ga vodi.

„Taj klub mi je izuzetno važan. Nije neka zarada ali mislim da bih razočarao i dedu i oca kada bih digao ruke od njega. Brat nema vremena, jer trenira sa svojim trenerom i sanja velike snove… ostao sam samo ja da ga održavam živim.“

„To je jako lijepo, Lukase.“

Kada smo pojeli picu skočio je kao čigra i povukao me da ustanem. „Idemo, Natali. Moraš da se popneš na Bruklinski most!“

***

Očarana onim što sam vidjela veselo sam skakutala oko Lukasa ne mareći što sam prešla gotovo petnaest kilometara pješke.

Čak mi je bilo pomalo krivo kada sam ugledala dobro poznatu Henri St. Malo prije nego što smo skrenuli u slijepu ulicu gdje se nalazio moj novi dom ugledali smo jednu djevojku kako lijepi papir na ulaz u radnju koja je prodavala organsko voće i povrće. Pisalo je „Hitno potreban radnik“.

„Mogla bih da napišem CV i donesem im. Život ovdje nije jeftin te mi treba posao. Već imam iskustva sa radom u trgovini…“, razmišljala sam na glas.

„Ovo nije bilo kakav grad. U Nju Jorku ne smiješ da zastajkuješ i gubiš vrijeme. Idi i odmah pitaj! Vidiš da piše hitno na oglasu!“

Zaista je Lukas bio u pravu. Gotovo u jednom dahu sam ispričala da mi treba posao i da imam iskustva a gazda reče „Odlično, počinješ danas od 5.“

„Lukase, dužnik sam ti!“, zahvalila sam mu se na rastanku.

„Biću zadovoljan sa jednim poljupcem u obraz.“

Prvo sam napravila grimasu ali ipak sam se podigla na prste i poljubila ga blizu uha. Nije bio napadan niti je tražio da uđe u kuću. „Srećno ti na poslu.“

„Srećno i tebi na treningu.“

„Bilo mi je toliko lijepo da ću možda zakasniti ako ne požurim i ne stignem metroom a dječaci koje treniram znaju da budu nezgodni…“

„Hajde onda trči.“, gurnuh ga „Reci da si bio sa lijepom strankinjom možda će ti oprostiti.“

„Siguran sam da hoće.“, mahnuo je a zatim je pojurio niz aleju. Dok je trčao lopatice su mu se ocrtavale kroz pamučnu majicu a listovi na nogama se napinjali kao kod pravog sportiste… Neobičan mladić.

Ja sam zatim sklanjala po kući i čitala ugovor do pola pet kada sam se spremila i pošla na posao.

Dogovoreno je da ću, za početak, raditi od pet do deset naveče jer je tada manje posla dok se ne uhodam. Nisam imala naročito mnogo problema da shvatim šta treba da radim jer sam se dobro snalazila i u prodavnici mog oca. Jedino što je ovdje promet bio deset puta veći.

Laknulo mi je jer sam ovako ekspresno našla posao bez mnogo uloženog truda. S obzirom da mi je prodavnica blizu pa neću putovati i ne moram da plaćam kiriju, što je najveći problem većini stanovnika ovog grada, mogla bih da opstanem u Njujorku.

Vrijeme mi je brzo proletilo i kući sam se vratila vrlo zadovoljna jer sam dan pametno iskoristila. Prošla je ponoć kada sam sve pozavršavala u kući i istuširala se. Legla sam i ugasila svjetlo polako tonući u san od umora. Negdje na prelazu iz jave u svijet snova začula sam korake u hodniku. Oči mi se širom otvoriše ali nisam smjela da dišem. Malo sam se sabrala i zaključila da me uši ne varaju. Zadržavajući dah, uzela sam pušku koju sam i dalje držala blizu sebe. Koraci su se približavali. „Ko je to?!“

Tada se koračanje pretvori u trčanje i ja vrisnuh zaklanjajući glavu rukama. Začula sam jedan tresak a onda nastade gluva tišina. Trebalo mi je par minuta da se saberem i prestanem panično drhtati. Više se ništa nije čulo. Provirila sam u hodnik. Bio je potpuno prazan. Upalila sam svjetla u svim prostorijama u stanu. Nije bilo nikoga.

Nasmijala sam se sama sebi. Sigurno sam počela da sanjam a moja luda glava je umislila da stvarno nešto čuje.

Ipak, neko vrijeme nisam mogla da zaspim. Razgledala sam slike po zidovima svoje porodice koja je nekada živjela ovdje dok ja nisam bila ni rođena.

Toliko sam željela da saznam sve o njima ali sada nisam vidjela način za to a nisam imala ni vremena. Prvo ću morati da se zabavim kućom i šećeranom.

Oko tri časa je ispario svaki tračak paranoje iz mene i uspjela sam da zaspim. Nikada se nisam plašila izmišljenih priča. Uvijek sam važila za neustrašivu djevojku. Moja majka nije smjela izlaziti iz kuće po mraku i uvijek je palila svjetla. Kad god je trebalo zaključati prodavnicu a već bi pao mrak išli bi otac ili ja. Majka nije smjela. Zbog te njene plašljivoti ja sam ojačala i odlučila da me neće neke gluposti ograničavati.

Da nije tako vjerovatno ne bih ni došla ovdje. Sada nema povratka nazad.

 

Sve priče koje ste propustili pronađite OVDE.

Pratite blog i na Facebook-u!

Advertisements

35 komentara na “Kućni zloduh (4)

  1. cekala sam samo kad ce da se pojavi neki šarmer, dugo ti je trebalo tek 4. deo… ove tvoje price su toliko sarmantne i imaju svoj pecat mislim da bih mogla da prepoznam tvoj rad i da se ne potpises, sjajna si mi Leptirice :* ♥

    Liked by 4 people

  2. Ljubav ne bira situacije…
    Ovo za 15km nisi pažljivo čitao… rečenica glasi “Očarana onim što sam vidjela veselo sam skakutala oko Lukasa ne mareći što sam prešla gotovo petnaest kilometara pješke.” To ne znači da je išla 15km u jednom pravcu. Naglasila sam da je njena kuća oko 7km od Bruklinskog mosta a oni su išli samo do mosta pa nazad što je oko 14km a ja sam zaokružila na 15. Tu nije ništa sporno.
    Dalje, američko tržište je i te kako liberalno posebno u ovim džunglama kao što je Njujork. Evo ti jedan klip gdje djevojka u jednom momentu govori kako je pitala za posao i poslovođa objašnjava da može početi od večeras. https://www.youtube.com/watch?v=EE9S0oMmZ1I

    Ovo je Amerika, nije Njemačka… ne kontroliše se sve. :p

    Liked by 1 osoba

  3. Leptirice, Leptirice. Mišićav? Tetovaža? Mišićave plećke i listovi? A još pažljiv 😀 Zanemarit ćemo mokrenje ispred ulaza. Dešava se 😀 Znaš ti šta žene vole 😀 Tagovao sam te za ova nepopularna mišljenja o knjigama 😛 Eto, da vidim šta ćeš reći.

    Liked by 1 osoba

  4. Eh to sam i čekala da se zakuha sa nekim zgodnim frajerom. Sviđa mi se kako ide, u kojem pravcu… Ali uglavnom ženska je mangup, volim takve pa i u pričama. I ovaj mi se sviđa šmeker što se vratio nakon pišanja. Ali ne znam zašto , čitajući ovaj dio meni sve u glavi kao da je noć i da će on nju napasti. I meni mašta proradila od uklete kuće ;D.. Super je! Šteta što nema još nastavaka, kada sam se već zadala sa čitanjem… Požuri leptiriceeeee, čekamo te! Super tebi ovo ide.

    Liked by 1 osoba

    1. Mene neki malo zezaju kao “uhh romantike pišao joj u holu a sad je muva…” kao da nismo imali i luđe situacije u stvarnom životu. 😄
      Djevojka je mangup teški 😆 malo drugačiji profil likova nego inače i drago mi je da ti se sviđa. Vidimo se već sutra sa 5.dijelom.
      Hvala što čitaš. ❤

      Liked by 1 osoba

            1. Vole čitaoci da pomažu u priči da bude što savršenija. 😀 Kad sam ja pisala onu krimi priču, naterala sam supruga da me “raskrinkava” i nalazi mi greške, pa sam ja onda popravljala da bude što verodostojnije. Da mi neko drugi ne nađe “filmsku grešku” 😀

              Liked by 1 osoba

  5. Ova prica je po meni nadilazi one prethodne. Vestim perom ( bolje reci kucanjem po tastaturi kompa) satkana na nacin da se procita u jednom dahu. Misterije i romantike nikad dosta.Puno obecava 🙂

    Liked by 1 osoba

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s