Kućni zloduh (3)

U slučaju da ste propustili: Kućni zolduh (1) | Kućni zloduh (2)

Za jednu ukletu kuću moglo bi se reći da je prilično ugodna za spavanje. Probudio me je kreštavi zvuk alarma a do tada nisam se ni okrenula na drugu stranu kreveta.

Vilijam me je čekao u Bentliju tačno u 7 časova i tada je počelo mukotrpno ispunjavanje gomile formulara. Kada smo zavšili primila nas je gospođa

srednjih godina u svoju kancelariju. Činilo mi se da sam u muzeju a ne u gradskoj upravi. Bila je izuzetno ljubazna i strpljiva sa mnom. Iznenadila sam se toplinom većine Njujorčana. Kada god bih zaustavila nekoga i pitala gdje se nešto nalazi ljubazno bi mi odgovorio bez nadobudnosti. Počeo mi se dopadati ovaj grad.

Već sutra je dogovoren izlazak komisije koja će ocijeniti kuću i ako bude sve po planu kroz dva dana bih mogla da dobijem prvu donaciju za renoviranje. Oduševila sam se brzinom kojom je sve to išlo.

U Henri St. postojao je i samouslužni restoran u kojem sam mogla povoljno da jedem pristojan obrok a zatim sam se čula sa svojima. Ispričala sam im sve detalje i činilo mi se da su zadovoljni. “Čuvaj se, mila.”, reče mi majka na samom kraju razgovora.

“Ne brini mama, sve je u redu.”

Želeći da komisija ocijeni kuću što bolje odlučila sam da je što više dovedem u red tog dana. Prikačila sam crijevo, koje sam juče kupila u marketu, na najbližu česmu u kući a potom sam sa njim sišla u hol sa fontanom. Pokušala sam da zamislim ovu veliku prostoriju koja nije imala neku posebnu funkciju sem da se pridošlice dive. Ukrašeni stubovi do najsitnijih detalja sada su unakaženi, mermerne pločice i visoki prozori su me tjerali da zamišljam kako su ovde mogli da se organizuju balovi i svečani prijemi.

Ne gubeći više vrijeme počeh da skupljam krupniji otpad u velike plave vreće i svako malo da iznosim jednu po jednu uz kontejner. Posebna čar Nju Jorka je smeće. Kamioni koji prazne kontejnere prolaze i po tri puta dnevno kroz ulice i pred sam dolazak kamiona ulicama se rasprostre nesnosan smrad od kojeg vam se stvara mučnina u stomaku.

Ljudi iz obližnjih zgrada su me posmatrali dok sam se sama patila da izvučem svo smeće. Bolje bi bilo da mi malo pomognete osim što tako blejite. Pokušavala sam da se ne obazirem na njih. Imala sam svoj cilj i išla sam ka njemu ne interesujući se za tuđe mišljenje ili podrugljive poglede. Tako sam odgojena.

Osim flaša i kesica čipsa bilo je tu nekoliko šprica i kondoma. Sva sreća pa sam kupila prilično debele gumene rukavice za ovu egzibiciju.

Nakon iznošenja sedam punih vreća za smeće, ostataka stolica i stakla odjurila sam do česme i otvorila sam je do kraja.

Kada sam se vratila u prizemlje već se oko crijeva stvorila lokva. Uzela sam ga i počela od jednog ćoška da istjerujem ostatak smeća i prašine. Jak pritisak je nosio sve pred sobom. Baš me zanimalo koliki ću da dobijem račun za vodu ako ga uopšte i dobijem jer sam primjetila da je i poštansko sanduče na kapiji razvaljeno i prazno.

Toliko je bilo još posla ispred mene a gotovo da ništa nisam znala. „Polako, vremenom ćeš sve da naučiš.“, tiho rekoh sebi.

Stigavši do izlaza stepenište je bilo toliko crno i smrdljivo da sam htjela da povratim. Ipak, kada sam se osvrnula shvatila sam da sam odradila sjajan posao. Sada je prizemlje izgledalo znatno prijatnije. Još mi nije bilo jasno kako je ovako velika i lijepa kuća ostavljena zubu vremena i raznim propalicama. Nije mi bila jasna ni moja majka koja je sve ovo tek tako ostavila.

Morala sam da uslikam nekoliko fotografija kako bih imala šta da pokažem kada se vratim. Onih par slika nisu uopšte mogle da prikažu pravu glomaznost i izgled ove kuće.

Divila sam se i kvalitetu koji se vidio na svakom metru kvadratnom. Iako su mnoge česme i brave bile starije sve gotovo sve su savršeno dobro radile. Kotlovnica mi je takođe izgledala funkcionalno kao i bojler. Čak je i veš mašina koju su koristili moj baba i deda radila!

Istražujući prvi sprat prišla sam velikoj glavi prepariranog jelena koja je stajala u jednoj sobi sa još jednim masivnim stolom, stolicom i ormarom.

Popela sam se na stolicu da ga bolje osmotrim jer mi je djelovalo kao da će svakog trena iskočiti živ jelen iz zida i pobjeći. Čak sam odlučila da ga pomazim i moja ruka diže veliki kovitlac prašine sa njega. Umalo padoh sa stolice ali se uhvatih za njegova usta i tada osjetih da nešto ima u nima. Zavukla sam ruku malo dublje i izvukla sam jednu hladnu cijev.

Bila je to stara dvocijevka. Napunjena. Sumnjala sam da sada ispravno radi zbog starosti ali sam je ponijela sa sobom. Ne znam ni zašto jer nikada nisam pucala iz bilo kakvog oružja.

Najmanje sam voljela ovaj prvi sprat jer je bio sablasno tih i poluprazan. Većine namještaja je nedostajalo a i ono što je bilo tu nije moglo da ispuni ovoliki prostor. Ogromne nenamještene prostorije su izgledale nekako tužno i tjerale su mi da mi smeta ova moja samoća.

Te noći sam večerala u kući a potom zaspala. Sanjala sam svoje roditelje i brata. Bili smo na izletu i smijali smo se bratovim pokušajima da uhvati leptira. Odjednom sam začula neku buku i smijeh oko nas. Vrtila sam se ali nikoga nisam vidjela. Moja porodica se i dalje smijala ali su polako nestajali pred očima. Trgla sam se iz sna a smijeh je i dalje bio prisutan.

Srce je htjelo da iskoči iz grudi od straha. Glasovi su odjekivali i vibrirali u mojoj glavi. Iako su tonovi bili prigušeni zbog debljine zidova raspoznala sam muške glasove.

Da li je istina da je ova kuča ukleta?! Zgrabila sam pušku koju sam ostavila u jednom ćošku sobe. Nije da bih se znala braniti sa njom ali mi je pružala neku sigurnost. Spustila sam se na sprat niže i glasovi postaše jači. Neko je u holu!

Pomislila sam da bi bilo bolje da se vratim u sobu i sačekam ih da odu ali mi đavo ne dade mira te se kao sjena prošunja vratima i otključa ih. Bilo je nešto malo iza ponoći. Samo sam željela da provirim. Polako sam počela da otvaram vrata ali ona zaškripaše. Međutim ekipa koja je bila dole nije registrovala zvuk. Spazila sam tri momka kako se keslaju vidno pijani. Jedan je otkopčao hlače i počeo da zapišava stub. Shvatla sam da bi bolje bilo da se povučem i zaključam ali mi se u tom trenu izmače puška iz ruke i ja poleti za njom pravo kroz vrata.

Prvi me je primjetio jedan hispanac koji vrisnu i reče nekoliko riječi na španskom.

„Jebem ti! Šta je ovo?!“, okrenu se ka meni i drugi momak. Kroz prigušenu svjetlost koja je dolazila sa vana i miješala se sa tamom iz hola opazila sam i njega. Bio je mnogo svjetliji od svoja dva drugara.

Treći se sruši od straha onako pijan i raskopčanih hlača. „Jesam vam rekao da je ovo mjesto ukleto!“

Ja, isto preplašena i izgubljena, shvatih da nema povratka i zategnu onu pušku. „Šta radite ovdje?!“

„Ima pušku!“, hispanac poče da jeca.

„Ova kuća je privatno vlasništvo!“, ja se osili kada sam shvatila da se i oni boje „Otkud vam pravo da pišate po njoj!“

Plavokosi momak se približi jedan korak i po njemu pade svjetlost te ga bolje osmotrih. Djelovao je mišićavo i sposobno da mi slomi vrat ako se zaleti ka meni. „Oprosti, mislili smo da je kuća napuštena. Malo smo popili i slavljeniku je proradilo pivo te je morao negdje da se olakša.“

„Sve je tako.“, taj treći, što je vršio nuždu, potvrdi „Ne bih stigao do svog stana a nigdje drugo nismo mogli…“

„E, pa, ne možete ni ovdje!“, uperih pušku u njih i svi ustuknuše. „Sram vas bilo!“

Plavokosi diže ruke a potom se približi još jedan korak. „Nismo znali. Primi naše izvinjenje.“

„Samo se nosite odvade.“, rekoh odlučno.

„Naravno.“, hispanac istrča prije nego što sam trepnula a za njim i onaj drugi.

Plavokosi se nasmija. „Pomislio sam da si duh.“

„Možda i jesam.“, pokazah mu puškom da izađe.

„Evo, idem.“, nakrivio je glavu „Samo da znaš tako se ne drži puška.“

„Laku noć!“, odsječno sam rekla i ušla u sigurnost kuće.

Čula sam i njega kako govori Laku noć i odlazi. Posmatrala sam ih kroz prozor kako žurno idu niz ulicu. Moja pojava ih je očigledno otrijeznila. Onaj plavi se još jednom okrenuo prema kući a zatim su zamakli u Henri St.

 

Sve priče koje ste propustili pronađite OVDE.

Pratite blog i na Facebook-u!

Advertisements

11 komentara na “Kućni zloduh (3)

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s