Kućni zloduh (1)

Posmatram svoje roditelje kako se muče da bi brat i ja mogli da imamo neki bolji život. Oboje se školovali u Beču ali se vratili u selo nadomak Prijedora odakle je moj otac. Znate, mnogo volim svog oca ali njegova želja da uspije na svojoj đedovini me mnogo nervirala. Sa druge strane, moja majka, rođena Njujorčanka zaljubljena do ušiju u mog oca, koji je nekada bio zaista neviđeni frajer, otišla bi sa njim da živi na dnu bunara ili bilo gdje dokle god su zajedno.

„Zar nikada nisi poželjela da se vratiš u Bruklin?“, gledala sam nekoliko njenih forografija iz djetinjstva koje je sačuvala.

„Ne.“, kratko je odgovorila „Ovdje mi je lijepo.“

„Ali Nju Jork…“, počela sam da maštarim. Obratila sam pažnju na jednu fotografiju gdje majka stoji sa svojim roditeljima ispred ogromne, veličanstvene građevine. To je nekada bio njen dom. Velika kuća sagrađena prije gotovo stotinu godina. Moj pradeda Vitomir je 1920. Došao iz Jugoslavije u želji da ostvari svoj američki san i bio je vrlo uspješan u tome. Sa svojim prijateljem Džonom je otvorio šećeranu a zatim je uložio mnogo novca da bi sagradio ovu kuću. Velika dva stuba su ponosno stajala držeći strehu iznad velikog ulaza koji je vodio u tajne velike trospratnice od bordo sitne cigle.

„Ova kuća sigurno propada. Zašto ne odemo tamo nekada, makar da vidimo sa tim advokatom šta možemo da izvučemo?“

„Natalija,“, prekori me majka „već sam ti rekla da ne želim ništa da imam sa tom kućom!“

Nekoliko puta su nam stizale koverte iz Nju Jorka. Slao ih je neki advokat koji je bio zadužen za naš slučaj. Majka je bila jedini nasljednik te kuće i šećerane i on je predlagao da prodajom svog dijela šećerane, koju sada vode samo Džonovi nasljednici, preklopimo poreze na kuću a zatim je preuredimo u muzej ili slično. Nisam najbolje shvatila sve jer je majka uglavnom bacala koverte bez i da ih otvori.

„Nije valjda da vjeruješ u priče o duhovima i kletvama?“, pitala sam je začuđeno.

„Ne znam u šta da vjerujem ali sam sigurna da nešto nije u redu sa tim mjestom. Prije trideset godina sam presjekla u svojoj glavi da me ne interesuje ništa od toga i zaista sam srećna. Možda sam zato i jedina preživjela od čitave te porodice a zahvaljujući meni tu ste tvoj brat i ti.“

„Budalaštine!“, samo sam se nasmijala.

Znala sam tek po nešto o prošlosti svoje porodice sa majčine strane. Žalila sam što većina njih nije živa ili ih nikada neću upoznati kako bih saznala sve detalje priče o ukletoj kući Jugoslovena. Tako se valjda pričalo po Bruklinu ili barem jednom dijelu. Majka mi nije mnogo ispričala ali je rekla da su se dešavale čudne stvari. Pradeda Vitomir je osim mog dede Jovana imao još tri sina i dvije kćerke. Moj deda Jovan je bio najmlađi i jedini koji je imao potomstvo tj. moju majku Emanuelu.

Sva ostala njegova braća i sestre su se ili ubili ili pobjegli bez traga. Samo je deda Vitomir umro prirodnom smrću. Čak i za mog dedu se vežu razne priče. On je oženio Amerikanku, moju baku Rut, i baka uvjerena da nešto nije u redu vrlo rano je poslala moju majku prvo u London da završi srednju školu a zatim u Beč na fakultet. Dok je majka bila brucoš stigao joj je poziv iz Nju Jorka. Njen otac Jovan je ubio prvo Rut a zatim i sebe.

Majka je posljednji put bila u Bruklinu prije 25 godina na njihovoj sahrani i tada je odlučila da ništa ne želi imati sa prokletom kućom. Tvrdila je da u njena porodica ima neko ludilo koje je možda i nasljedno ali je vjerovala da je nju preskočilo tako što ju je majka Rut spasila šaljući je što dalje od svih njih.

Eto, to je sve što znam i ni malo ne vjerujem u te gluposti. Već sam pogledala masu dokumentaraca i filmova o ukletim kućama… kakav kliše!

U toku naše posljednje rasprave mama je ljutito izašla iz kuće a ja sam ostala da gledam fotografije fokusirajući se na kuću. Moji prijatelji mi nikada ne bi povjerovali da sam potencijalni nasljednik jedne ovakve građevine. Posmatrala sam detalje na fasadi, stubovima i ivicama vrata i prozora. Pradeda Vitomir nije mogao biti lud i sagraditi nešto ovako veličanstveno.

***

Dani su se nizali a moja opsesija za tom kućom nije jenjavala. Mislim da je od moje sedamnaeste godine tako a evo i nakon pet godina ništa se nije značajnije promjenilo. Počela sam i sa svojim drugarima da raspravljam o tome čak sam nosila slike da im pokažem. Neki su vjerovali a neki nisu. Očajnički sam željela da se izbavim iz ove vukojebine a ta kuća me je samo potpaljivala. Zamislite život u takvom dvorcu a tek ostale draži nevjerovatnog grada kao što je Nju Jork. Samo zamislite…

Ne sjećam se više ni kako ali jednog dana sam uspjela da slomim majčin otpor. Mislim da mi je otac pomogao u tome jer je i on želio da toliko nasljedstvo ne propadne zbog neke urbane legende a istovremeno se plašio da će mami poslati neku tužbu zbog ignorisanja i slično.

„Idi kad već toliko želiš, pomoliću se za tebe.“, samo je jednom rekla kada me je uhvatila da čitam najnoviju poštu iz Nju Jorka „Otići ćemo kod notara i dobićeš svu punomoć. Radi šta god želiš sa tim…više te ne mogu posmatrati tako nezainteresovanu za sve osim za tu kuću. Pretpostavljam da je prošlo mnogo godina da bi ti neko od njih naudio, moguće da sam sve umislila…“

„O, hvala ti!“, zagrlila sam je „Obećavam ti da te neću iznevjeriti.“

Bila je u pravu kada je rekla da sam previše nezainteresovana, barem sam bila do trenutka kada mi je rekla da imam njen blagoslov i punomoć. Nisam htjela da studiram, nisam mnogo ni izlazila, radila sam u trgovini koju su moji držali kako ne bih bila potpuno beskorisna.

Nije sve odmah teklo tako glatko. Trebalo mi je tri mjeseca da dobijem potrebne papire i vizu ali na kraju sam uspjela. Moj devetogodišnji brat je mnogo plakao na aerodromu.

„Bojim se da ćete pojesti čudovišta.“, jecao je.

„Ne brini, ljubavi.“, zagrlila sam ga i poljubila. Srce mi se steglo. On će mi najviše nedostajati. „Jaka sam ja ženska.“

„Nadam se da te neće uzeti sav onaj luksuz i da se više nećeš vratiti.“, otac se našalio želeći da razbije ovu zategnutu situaciju.

Nasmijala sam se. „Moli boga da regulišem sve dugove oko poreza na kuću. Možda ćeš morati još i da mi pošalješ novca.“

„O, ne.“, zavrtio je glavom „Samo to ne.“

Majka je uglavnom bila tiha. Zaplakala je tek kada smo se zagrlile. „Bićeš ti dobro.“

„Hoću.“, poljubila sam je. Tada mi je pružila mali komad platna. Odmotala sam ga kada sam sjela u avion. U njemu je bio zamotan svežanj ključeva.

***

Na aerodromu me je sačekao advokat. Tako smo se dogovorili.

„Mnogo sam Vam zahvalna što ste došli gospodine Hemsvort.“, pružila sam mu ruku. Bio je to stariji čovjek u ranim pedesetim, rekla bih. Proćelav i zdepast ali vrlo prijatnog izgleda.

„Viliam. Zovite me Vil.“, umjesto ruke uzvratio mi je zagrljajem. „Izuzetno mi je drago što ste došli. Vaša majka je stavila mnoge od nas na muke svojim ignorisanjem poziva.“

„Stvarno?“, neki mladić mi je pritrčao u pomoć uzimajući kofere i noseći ih prema izlazu. Vil i ja pođošmo za njim.

„Da. Ona je vlasnik i polovine akcija šećerane koju drži još jedna porodica. To je vrlo staro preduzeće. Baš za nekoliko mjeseci slave stotu godišnjicu postojanja. Gotovo svaku kesicu šećera koju ovdje vidite u Nju Jorku su oni proizveli.“

„Čovječe!“, bila sam impresionirana. „Kako je moguće da to sve tako funkcioniše bez učešća moje majke?“

„Ah, zakon. To Vam je jedan vrlo neobičan alat…“, otvorio mi je vrata vrlo luksuznog Bentlija. Onaj momak koji mi je nosio kofere je bio vozač gospodina Vila Hemsvorta. “Nakon smrti svojih roditelja njihov porodični advokat, sada pokojni, ju je savjetovao da preda svoj udio porodici Lajvli na korišćenje jer je tada šećerana propadala a ona nije ništa znala o poslu. Ugovor važi sve dok ga Vi ne poništite…”

„Da budem iskrena, jedva se razumijem u evropski zakon a o američkom još manje znam.“

„Zato sam ja tu da Vas uputim. Detaljno sam proučio mogućnosti koje mogu da idu u korist Vaše porodice. Sve ću detaljno da objasnim nakon večere.“

„O, zaista ne morate da se zamarate oko mene već ću naći neki smještaj dok mi se ne omogući ulazak u kuću.“

„Insistiram.“, Vil je zaista bio ljubazan kao i njegova supruga. Ona je bila crnkinja takođe vrlo topla i predusretljiva. Živjeli su u luksuzno opremljenom stanu svega dva bloka od Central parka. Mogu misliti koliko košta njihova sedmična kirija!

„Ukratko, Vi bi potpisali ugovor u kojem prepuštate šećeranu u stopostotno vlasništvo porodice Lajvli. Oni su spremni da Vam ponude vrlo pristojnu cijenu koja bi mogla da pokrije sve troškove oko preuzimanja kuće i isplate ostatka poreza za istu.“

Zavrtilo mi se u glavi od pretpostavke koliko je to sve novca u igri. „Znate li koliko bi na kraju novca preostalo mojoj porodici od šećerane?“

„Pretpostavljam oko osamdeset hiljada dolara.“

„Samo toliko?“, iznenadila sam se. To je velika svota novca za balkanske standarde ali sam i ja znala da je u Nju Jorku to smiješna cifra.

„Da. Sve ove godine poreza na firmu i kuću su se naplaćivali preko vaših dionica. Da nije bilo šećerane Vaša majka bi ležala u zatvoru jer su u SAD-u vrlo stroge kazne ako se ne plaća porez. Zato je i mogla da se ovoliko oglušuje na moje silne pozive.“

Ručak se pretvorio u večeru te sam na kraju morala i da prenoćim kod njih što mi nije toliko teško palo. Shvatila sam da porodica Lajvli, ti koji drže šećeranu mnogo plaćaju Hemsforta kako bi riješio probleme oko vlasništva šećerane. Sate i sate smo utrošili te noći da shvatim svu problematiku i zakonske regulative.

„Pošto je kuća izuzetna i nalazi se u starom dijelu Bruklina i jedina je opstala tu dok su sve druge kuće uglavnom srušene i umjesto njih sada postoje razne stambene zgrade i tržni centri i zaista je neobično kada vidite takvo zdanje u jednom radničkom dijelu Nju Jorka… iz svih tih razloga možete vrlo lako da dobijete od grada potvrdu o zaštiti Vaše kuće kao kulturne baštine.“

„Vi se sigurno šalite?“

„Uopšte ne.“, preturao je po nekim dokumentima a zatim je spustio pred mene jedan papir „Već sam provjerio i vrlo lako će vam odobriti zahtjev ukoliko ga podnesete.“

„Šta dobijam sa tim?“

„Nešto na čemu će Vam zavidjeti skoro svaki vlasnik nekretnine u Nju Jorku – nećete više morati da plaćate porez na kuću.“, nisam mogla da sakrijem osmijeh oduševljenja „Jedina mana te dozvole jeste da nećete smjeti da mijenjate ništa na kući bez potvrde grada.“

„Ko bi šta mijenjao na onakvoj kući?!“, protljala sam ruke. „Ipak me čudi da je opstala i da je niko nije pokušao kupiti i napraviti od nje neku zgradu ili slično…“

„E, pa tu postoji jedna mala začkoljica.“

„Kakva?“

„Postoji urbana legenda…“

„O ukletoj kući jednog Jugoslovena. Da, čula sam.“

„Jeste malo smiješno, ali mi smo sujevjeran narod. Ta priča je mnogo oborila vrijednost kuće te se Vama nikako ne isplati da je prodajete a i kada kruže takve priče onda nema ni mnogo zainteresovanih da je kupe.“

„Zar je moguće da neki ozbiljni vlasnici građevinskih firmi vjeruju u takvo nešto i zbog toga jeftino ne kupe kuću na dobroj lokaciji?“

„Oni možda i ne vjeruju ali obični narod u svašta vjeruje. Ne žele rizikovati i napraviti tu gomilu stanova koju niko neće kupiti zbog urbane legende.“

„Ah, jasno mi je.“

Tu noć jedva da sam i zaspala. Prvo je bio plan da idemo u šećeranu gdje će se obaviti prvi pregovari te ću upoznati neke od direktora a zatim će me Vil odvesti da napokon vidim kuću. Toliko sam uložila truda i energije i napokon je došao taj dan da vidim mjesto koje je navodno dovelo sve moje pretke do ludila.

Sve priče koje ste propustili pronađite OVDE.

Pratite blog i na Facebook-u!

Advertisements

36 komentara na “Kućni zloduh (1)

  1. e ovo se cekalo! 🙂 vec vidim da cu se navuci i na ovu pricu i da cu jedva cekati svaki novi nastavak jer si majstorica prava :*** takooo sam se obradovala kad mi je na mail stiglo obavestenje 😀

    Liked by 2 people

    1. Hahaha pa stvarno me prestani hvaliti! Samo da ja ovu priču u sreći i zdravlju završim a da bude dobra. Ovaj put sam poslušala želje nekih i odlučila da napišem priču u kojoj se radnja odvija u stranjskim zemljama. Valjda ću se izboriti. 😄

      Liked by 2 people

      1. Dobro nam došla nazad! Ne znam koliko se čega plaše ali se definitivno lože na te teme. Kad sam bila u NYC isla sam na šetačku turu pod nazivom Greenwich Village Ghost Tour tako da…..E, i moram da priznam vrh je bila! Najviše me se dojmila priča o nekim duhovima u jednoj uličici nadomak Washington parka, tačno ću morati da je istražim jer se sećam da me jeza neka podilazila gledajući šeta li se ko po nekom krovu :))))

        Liked by 2 people

  2. Odmah u startu prepoznatljiv stil 🙂 Poznavajući tebe bit će ovo jedna lijepa priča. Viktorijanska priča o duhovima, smještena u moderno doba 🙂 A možda bude i neki zaplet u fazonu Scooby Dooa da nas sve zbuniš i prevariš 😀 Šalim se. Lijepo tebi ovo ide, bez obzira na žanr. Teško da se može nazvati hororom zbog načina na koji ti to lijepo izvezeš 🙂 Drago mi je da si se vratila i čekam sljedeći dio.

    Liked by 1 osoba

  3. Jovanča otkriva Ameriku(prim.aut. Film “Zlatna praćka”)…zašto svi,iz bilo kog dela sveta kad žele da otpočnu neki američki san obavezno počnu preko Njujorka,ili ponekad i LA-a,što ne uzmu neki grad u Vajomingu,Nebraski…Kanzasu..ajd pisci pa na tome izgradite priču 😛 Ovde očekujem da se pojave Molder i Skali,jer je teritorija USA,a duhovi su poreklom iz nekih istočnoevropskih predela,okej mi tamo ne spadamo geografski,ali sve ostalo jako da 🙂

    Liked by 3 people

    1. Pa Nju Jork je grad velikih mogućnosti i opcija za razkiku od nekih manjih, bar oko toga nema dileme. Svakako ako ideš po američki san treba tu otići. 😊
      Neće biti Moldera i Skali ali pokušaću da napregnem ovo malo mozga i napravim nešto što će da drži pažnju. 😆

      Volim

          1. Aaaj zato ja pametno napravim, nema me po par dana i onda haos napravim svima po blogovima. Kad se posvetim 😀 Sačekaću ga :), ali definitivno si mi tako soft sa ovim pričama… rado bi ovakvo nešto čitala ono u cugu! Ali ajde da te ne hvalimo više, ureći ćemo te. Doduše ti znaš da ja još naročito volim ove romansice, na to sam slaba. Sad si me upalila i nema nastavka 😛 … Čekam onda sutra! :*

            Liked by 1 osoba

            1. I ja iskreno volim soft romansice ali da ne bude napaćeno ili pretjerano kao npr 50 nijansi sive… uvijek mi se takve priče i čitaju ali i pišu… vidimo se u narednim nastavcima 💋💋💋

              Liked by 1 osoba

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s