Vidova šuma (7)

Jezivi su bili ti trenuci. Mi gledamo u psa i u tu šaku. Brzo smo uočili da je pripadala ženskoj osobi. Bosa je vikala na Džekija da ispusti svoj plijen dok su Drago i Miloš otrčali do škole da zovu policiju.

Samo da to nije njena ruka. Crne misli su mi prolazile kroz glavu i nisam mogla da ih se otarasim.

Većina seljaka se preplašeno udaljavala od ograde i šume. Sva ona graja i smijeh su utrnuli i ostala je sablasna tišina koju bi razbio tek po neki zveket kante ili merdevina.

Savo je takođe bio pod teretom svojih misli. Htjela sam da mu kažem nešto ali nisam znala šta.

Ne znam ni koliko je prošlo kada je policija došla. Bilo ih je dosta, svi naoružani i sa nekoliko pasa tragača. Desetak minuta kasnije dođoše forenzičari i  nekoliko ljudi u košuljama. Uzeli su šaku i zatim su je dali tragačima koji su je pažljivo proučili. Nije im trebalo više od četvrt sata da pronađu tijelo.

“Našli smo leš.”, objavio je inspektor “Bio je zakopan na početku šume. Ovo je zabačen dio, da ne bi ovog mješanca pitanje da li bi ikada saznali za zločin.”

“Da li je moguće utvrditi identitet?”, pitala sam.

“Teško.”, inspektor otkopča jedno dugme na košulji koje ga je stezalo “Tijelo je nedeljama zakopano i toliko je unakaženo da smo jedva ustanovili dob.”

“Kada će se znati identitet?”, i Savo je bio radoznao.

“Ako leš pripada ženama nestalim u posljednje dvije godine iz ove okoline saznaće se kroz dva dana ako to nije slučaj onda ne znam.”, obrisao je znoj svilenom matamicom i vratio ju je u prednji džep košulje “Nema više pitanja. Ne prilazite ovom dijelu šume i ne ometajte istragu. Možda će se ponovo sa nekima od vas obaviti informativni razgovori zato budite blizu.”

Uskoro je u Potkovi nastao pravi haos. Gomile novinara su čekale u zasjedi kako bi nešto saznali. Ponašali su se kao da im ne smeta vrućina i ova teška kob koja se spustila na selo.

Sjedila sam ispred svoje kućice sasvim izgubljena. Negdje u pozadini mog uma je dopirala informacija o neprekidnoj zvonjavi telefona u školi ali nisam obraćala pažnju na to. Nisam željela ni sa kim da razgovaram niti da razmišljam.

Šteta što kod nas ljudi ne postoji neki prekidač koji možemo da ugasimo kada se na nas spusti teško breme. Prosto, povučemo sklopku i onda tako hiberniramo dok loše stvari ne porđu.

Ugledala sam Miloša kako preskače ogradu noseći neku kesu. Pretpostavila sam da ne ide na kapiju zbog straha da ga novinari ne dočekaju tamo. “Donio sam ti sok od višanja i pečenjke.”

Spustio se pored mene. Shvatio je da neću biti prijatno društvo u naredna dva dana. Srećom, nije me silio da govorim i da se ponašam kao da je ave u redu. Sjedili smo tako i ćutnjom se sporazumjevali.

***

Znala sam ja sve onog trenutka kada sam ugledala šaku u Džekijevim ustima. Kada me je majka pozvala da mi kaže nisam bila šokirana već samo očajna. Više nema nade i sada mogu početi da plačem.

Ne znam koliko sam ležala sklupčana na podu učionice u lokvi svojih suza. Kroz glavu su mi prolazile razne slike Dajaninih i mojih zajedničkih uspomena. Naše prve igre, prve školske nedaće, prve simpatije… sve to su sada sjećanja koja mi bude tugu a nekada su radost.

Slabo se čega sjećam poslije toga. Lica ispred mene su se samo smjenjivala. Znam da je brat došao po mene i pomogao mi je da se spremim. Mislim da su se tada on i Miloš upoznali.

Čekalo se desetak dana na tijelo zbog obdukcije. Skoro svi dokazi su izgubljeni jer je bila zakopana nekoliko mjeseci. Plašili smo se da nikada nećemo saznati šta joj se zaista dogodilo.

Na dan sahrane sam popila tablete za smirenje i u polusvjesnom stanju sam posmatrala kako zemlja guta moju najbolju drugaricu. Mnogo je ljudi bilo tu. Sjećam se kako moj otac govori Milošu “Žao mi je što se upoznajemo pod ovakvim okolnostima.”

Dajanin otac nije ni bio na sahrani jer mu se zbog stresa stanje toliko pogoršalo da je i sam u životnoj opasnosti. Njena majka, Jelena, je bila tu ali pod ogromnom dozom sedativa da je više ličila na biljku nego na živo biće.

Jedino je Savo potpuno svjestan podnosio bol. Kidao se na komade i ponovo sastavljao da bi se opet kidao.

Pitala sam se da li sam se dovoljno potrudila da je pronađem. Da li sam dala sve od sebe? Bila sam sigurna da bi ona uradila više za mene. Ja sam umjesto toga odlučila da iskopiram njen život. Radila sam njen posao. Našla sam ljubav i pokušavala sam da se usidrim na selu kao što je i ona pokušavala.

Izvini Dajana što sam bila tako loša drugarica. 

***

“Ne želim da ostaneš na tom selu ni sekunde više.”, moj brat je bio odlučan “Razgovarao sam i sa tvojim momkom. Složio se da je bolje tako.”

Brzo sam potražila Miloša pogledom. Sjedio je pored Save i poigravao se sa ribanim kupusom na svom tanjiru. Poslije sahrane su gotovo svi došli na dvorište pored naše zgrade gdje su bili postavljeni stolovi i klupe. Tako bi uvijek bilo kada umre neko iz našeg bloka ali nikada nisam vjerovala da ću sjediti tu zbog Dajane.

“Nešo, izvini.”, protrljala sam otekle oči “Ne mogu sada da mislim o tome.”

“Nema šta da misliš. Kada se stiša sve ovo idemo na selo da se spakuješ i vodim te. Ne bih mogao podnijeti da se i tebi nešto desi.”

Moje ćutanje je shvatio kao potvrdan odgovor. Znam da se Miloš složio sa Nebojšom za moje dobro ali sam bila pomalo razočarana. Zar bi me tek tako pustio?

Ponovila sam mu to pitanje naglas kada mi je prišao.

“Irena, tvoj brat i ja želimo samo najbolje za tebe. Srce mi se slama ali bolje je da odeš. Vidiš i sama da nešto nije kako treba sa ovim selom.”

“Ali…”, borila sam se sa suzama “ako ja odem a ti ostaneš kako možemo da imamo zajedničku budućnost?”

Pomilovao me je po obrazu. “Ne znam kako ću to da podnesem.”

“Pođite sa mnom! I ti i Zorica.”, bila sam uporna “Mladi smo, pametni i snalažljivi. Uspjećemo.”

“Znaš da Zorica ne bi mogla to da podnese. Još jedan pokušaj prilagiđavanja u gradu bi je dokrajčio.”

Znala sam to ali nisam mogla da se pomirim. Kada im je umrla majka Miloš je odveo Zoricu u Banja Luku. Odmah su počele komplikacije i njeno ponašanje je bilo nesnošljivo. Svako malo je imala napade panike i agresije. Znala je da grebe zidove dok joj ne pođe krv ispod noktiju. Prvi put kada je završila na psihijatriji stanje se smirilo ali se nakon par dana vratilo na staro. Miloš je shvatio da je doktori samo kljukaju tabletama za smirenje i da joj nikada neće biti bolje. Drugi put kada je završila na psihijatriji, zbog prijave komšija, Miloš je podmitio doktore da je puste i tada su se vratili u Potkovu zauvijek.

Shvatila sam da ne postoji rješenje za nas dvoje. Ako ja ostanem na selu moji roditelji i brat će da polude od brige i straha za moj život. Ako odem gubim posao koji volim i muškarca kojeg obožavam.

Dogovorila sam se sa Nebojšom da ću se vratiti u selo da Savom i Milošem a on da dođe po mene za dva dana.

Na putu do Potkove gotovo da nismo progovarali. Miloš je vozio, ja sam gledala kroz prozor dok je Savo spavao. Tišinu bi razbijali Savini prigušeni jauci. Ko zna šta li sanja?

Kada smo došli noć se polako spuštala. Miloš je htio da razgovara ali ja sam samo okrenula leđa i nastavila sama prema školi. “Irena…”, pokušao je da me dozove. Stegla sam obe šake kako bih suzbila emocije.

“Dođi sutra.”, rekla sam ne gledajući ga. Laknulo mi je kada sam čula kako zatvara vrata automobila, pali ga i odvozi se ka uvali.

Bosa i Drago su stigli prije nas te sam svratila do njih da se oprostim. Taj trenutak je bio strašno težak i, sem stamenog Drage, svi smo plakali. Nedostajuće mi ti dobri ljudi i njihova draga djeca.

Bosa me je prislila da ostanem kod njih na večeri. Zajedno smo se prisjećali svih lijepih trenutaka otkako sam došla. One ružne nismo spominjali. Vidjeli su da sam potištena zbog rastanka sa Milošem ali su bili toliko ljubazni da me nisu bockali u svježu ranu.

Mislim da bih se raspala od tuge jer se možda bliži kraj našoj vezi ali zbog Dajanine smrti srce me je toliko boljelo da nije osjećalo ubode mojih ljubavnih problema.

Naše razgovore prekide glasan topot ispred kuće. Krv mi se sledila u žilama kada poče pucketati drvena terasa. Drago refleksno skoči i izvuče iza ormara pušku.

“Pomagajte!!!”, u dnevni boravak utrča Ruža sva mokra od trčanja i suza “Nema je!”

“Polako ženo!”, Bosa se držala za grudi “Umrla sam od straha. Šta se desilo?!”

“Ljubica! Moje dijete! Nestala je!”

“Ako je ovo neka vaša igra da opet pravite zbrke po selu…”, Drago se namrštio spuštajući pušku kraj boka.

Ruža je jedva govorila gubeći dah. “Nije. Pokojnog mi mog Peđe. Nema je nigdje. Zatekla sam samo rusvaj iza kuće a nje nigdje. Kokoši se skupile u jedan ćošak i ne miču… Pomagajte molim vas! Šta ću ako završi ko ona učiteljica…”

“Jeste javili Milošu?”, pitala sam.

“Nisam. Bojala sam se da me neće ni puatiti na kapiju zbog svega pa sam dotrčala Bosi. Boso znaš da ti kazujem istinu. Pomagaj!!!”

***

Gornja Potkova se brzo digla na noge. Svi smo se skupili ispred crkve. Nije dugo prošlo pridružio nam se i Savo. Na ramenu je nosio pušku dok je u jednoj ruci stezao sjekiru a drugom je držao malog Bogdana za ruku.

“Idemo tamo!”, bio je čvrsto riješen “Želim da se napijem krvi onome što je naudilo mojoj Dajani!”

U očima mu je sjevao bijes. Zorica se priljubila uz mene drhteći.

Miloš je takođe bio spreman za boj. “Zakleo sam se da ću štiti Ljubicu i moja je dužnost da je spasim. Idem i ja.”

“Nemojte ako Boga znate!”, popadija je zapomagala “Sačekajmo policiju i ostale seljake. Možda će oni htjeti sa vama. Sačekajte zoru barem!”

“Ne!”, jaukala je Ruža još glasnije “Tada će biti možda prekasno. Morate da idete sada!”

“Ruža je upravu.”, složio se Miloš. “Moramo da idemo što prije. Ko je sve uz Savu i mene?”

“Ja.”, sumorno je uzdahnuo Drago.

“I ja sam.”, javio se, Stankov sin, Vlado.

“Mene bole krsta, istegao sam ih danas od nošenja košnica.”, Igor se držao za leđa. Uvijek mi se činio kao kukavica. “Gorane ideš li ti?”, pogledao je u svog brata.

“Idem.”, Goran je djelovao izgubljeno ali je istupio.

Čika Stanko pruži kolac sa posrebrenim vrhom svom sinu. Navodno je tim kolcem Stankov otac umalo ubio čudovište iz šume. “Na, Vlado, sine. Neka vas Bog čuva.”

Mala Biljana i Vladina žena nisu prestajale da plaču. Bosa se dobro držala ali i njene oči su bile zamagljene od suza.

“I ja bih išla.”, rekla sam odlučno “Imam dovoljno kondicije i snage za jednu ženu a želim da nađemo Ljubicu.”

Prećutala sam da želim kao i Savo da se napijem krvi toj zvijeri. Nagon za osvetom mi je davao neku nevjerovatnu hrabrost i volju.

“Ne dolazi u obzir!”, Miloš me bijesno pogleda “Ti ostaješ! Mora neko da pazi na Zoricu dok me nema.”

“I na Bogdana.”, dodao je Savo. “Jaki smo mi momci. Ne bojimo se mraka.”

Pop Luka je insistirao da očita molitvu nabrzinu. Stajali smo kao svijeće iskreno se moleći za Božiju pomoć. Nikada nisam bila naročiti vijernik do mog odlaska u Potkovu. Sada sam se iz sve duše molila da nam se vrate ovih hrabri muškarci sa Ljubicom i nekim odgovorima.

Osjetila sam kako Miloš nježno zavlači svoje prste i isprepliće ih sa mojima. “Ne brini.”, šapnuo mi je. “Vraćam ti se prije zore. Ima da istjeramo tog đavola iz šume i zauvijek se riješimo straha. Već sutra se preseli kod mene i ima da živimo srećno i zadovoljno do kraja života.”

“To zvuči kao neka lijepa bajka.”, počeše suze da mi se slijevaju niz lice.

“U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!”, govorio je sveštenik.

“Amin!”, rekošmo svi u glas.

Savo nam priđe i kleknu pred Bogdana. “Obećaj mi da ćeš pripaziti ove dvije djevojke do se Mišo i ja ne vratimo.”

Bogdan odvažno klimnu glavom. Izgledao je kao da se najmanje plaši od sviju nas. I Zorica se dobro držala dok je Miloš nije zagrlio i rekao koliko je voli. Bili su to najteži trenuci za Gornju Potkovu.

Čula sam Vladu kako govori “Noge mi se tresu od straha.”

Sa kamenom, teškim kao svemir, u stomaku posmatrala sam ih kako ulaze u Vidovu šumu crnju od najmračnije noći.

Dio:| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |

Sve priče koje ste propustili pronađite OVDE.

Pratite blog i na Facebook-u!

Advertisements

29 komentara na “Vidova šuma (7)

          1. Veruj mi ne umem ja to. Umem samo tu neku liriku da pisem, (ako bi ikako moj stil mogao da se definise, najblizi je tom pravcu) i nikada nisam uspela nista drugacije da napisem, nije da nisam pokusala. Ali zato obozavam da citam.

            Liked by 1 osoba

      1. Ih bre, baš šteta. Nisam se iskrenije smejala nego kada sam pratila vašu prepisku – onako, najiskrenije, punim srcem, sa sve osmehom na licu.
        Pozdravi ti njega, ako ga ikako čuješ. A i ako ga ne čuješ, msm… da sam ja tvoj momak naravno d abih bio mnooogo ljubomoran.

        Liked by 1 osoba

      1. ja sam zato resila da jos dva puta dopisujem Veliku zemlju i pokusam da napravim tri razlicita teksta. Htela sam da te podstaknem, jer ja cesto nemam strpljenja da nastavim pricu dalje kad ima materijala. A ovde ga fakat ima za roman a ne za novelu. A ti imas daha za veliku pricu. Mnogi nemaju.

        Liked by 1 osoba

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s