Vidova šuma (2)

Prije odlaska u Potkovu morala sam da odem u Majevac. To je takođe jedno selo ali na podnožju Kozare i mnogo je veće i pristupačnije od Potkove. Tu je ustvari bila centralna škola sa sve direktoricom, zamjenikom, pedagogom, psihologom… i tu sam polagala račune. “Vidjećeš kada odeš tamo”, direktorica, starija žena lijepo dotjerana, me je upoznavala sa poslom “dočekaće te Bosa i njen muž Drago. Oni se brinu oko tehničkih stvari, čistoće, da je vatra uvijek naložena, da je dvorište uredno… i pokazaće ti smještaj. Djeca su dobra imaš ih šestoro. Znam da ni gospođica Kostić nije imala nikakvih problema sa njima. Jao, sirota djevojka!”

Rastužih se i ja u momentu i počeše mi suze ići same od sebe. “Bile smo najbolje prijateljice. Kao sestre.”

“Da li si se zato prijavila za posao? Inače od Potkove učiteljice bježe kao đavo od krsta, posebno sada.”, pružila mi je salavetu da obrišem suze.

“Prijavila bih se ja svakako jer se više plašim bijede i gladi nego drekavaca. Dajana je prije mene vidjela taj konkurs a inače bih ja došla prva i možda bih sada…”, tu sam se raspala i trebalo mi je par minuta da se saberem. Previše je prošlo vremena otkako nismo dobili nikakvu informaciju o njoj i moj strah i tuga su sve više rasli i penjali su se do mog srca kao bršljen.

“Čudni su putevi Gospodnji.”, uzdahnila je direktorica. “Pazi se ti ipak. Gledaj svoja posla. Ljudi tamo su pomalo čudni i, vjerujem da si već čula, dosta su praznovijerni. Samo polako i prilagodi se koliko možeš. Djeca su stvarno divna, nikada nismo imali problema kada nam nakon četvrtog razreda dođu ovdje.”

Vrlo brzo smo se dogovorile oko uslova i trebalo je samo da dođem sljedećeg petka ponovo u Majevac kako bih potpisala ugovor. Rekla mi je pošto se radi o maloj školi i pošto ću držati odjednom nastavu za prvi, drugi i četvrti razred da se ne zamaram pretjerano sa protokolom i silnim pisanjem priprema. Začudilo me što je direktorica imala tako opušten stav jer su nas utušili na fakultetu sa tim protokolima. Dobro, škola je jedno a život je nešto sasvim drugo.

***

Čekala sam dva sata dok je stigao autobus. Ustvari, to je više bila neka pohabana limena kutija na četiri točka. Nije bilo posebnog mjeata za prtljag već mi je vozač pokazao rukom da unesem kofere. “Jedna karta do Potkove.”

Sjela sam na najbliže sjedište do vozača. “Ti si nova učiteljica?”

“Kako znate?”, pitala sam začuđeno.

“Učiteljice su jedine ženske koje nose kofere u Potkovu, sve ostale ga samo iznose.”

“Jeste li poznavali prethodnu učiteljicu?”

“Ova mala što je nestala? Naravno. Znam sve učiteljice iz Potkove otkako vozim na ovoj liniji a vozim već sedam godina. Eee, šta ih je došlo i otišlo za to vrijeme. Prva je bila Slavica  pa Angelina onda…”

“Možete li se sjetiti”, prekinula sam ga “da li je pretprošli petak sjela u vaš autobus?”

Susreli su nam se pogledi u retrovizoru. “Što te to zanima? Valjda si učiteljica nis policajka.”

“Dajana mi je bila najbolja drugarica. Znamo se dvanaest godina. Želim samo da znam da li je još ovdje negdje.”

“Znao bih da je ušla u autobus ali nije. Dobro to pamtim jer je ranije putovala skoro svakog petka pošto bi završila sa nastavom ali već par petaka je preakočila. Siguran sam da nije ušla u ovaj autobus.”

Što znači da vjerovatno nikad nije ni stigla do Banja Luke, razmišljala sam. Nisam više ispitivala vozača jer me je posmatrao sumnjičavim pogledom. Umjesto toga gledala sam kroz prozor analizirajući krajolik. Prvi dio puta se nije u mnogo čemu razlikovao od drugih seoskih krajeva duž Republike Srpske. Polja, izbrazdane njive, mnogo drveća i zelenila. Nakon više od sat vremena pojavila se tabla koja je pokazivala dva smjera. Desno skretanje je vodilo dalje ka Kozari a lijevo skretanje je pokazivalo da je Potkova udaljena još trideset kilometara.

Širom sam otvorila oči posmatrajući bilo šta što bi me moglo navesti na neki trag. Znam da nisam policijski inspektor i da nije moj posao da tražim nestala lica ali nije se radilo o bilo kome. Nestala je Dajana. Znam da bi ona cijeli svijet prevrnula da me pronađe i ja moram isto to da učinim.

Asfalt je zamijenio makadam pun neravnina. Svako malo morala sam da pridržavam svoja dva kofera kako ne bi počeli da šetaju po autobusu. Pokušala sam da se što suptilnije okrenem i vidim ko je ostao u autobusu. Mnogi su izašli na stanicama prije Potkove i vidjela sam da negdje na kraju autobusa sjede dva momka. Jedan je bio stariji i imao je jaku bradu dok je drugi bio nešto mlađi i obrijan. Stariji mi se blago osmijehnuo a ja sam brzo okrenula glavu postiđena što zvjernjam.

Nedugo zatim sam uočila jednu seosku kućicu od sitne cigle. Brzo sam shvatila da je napuštena. Sljedeća kuća je takpđe bila prazna. Lako sam to zaključila jer su vrata i prozori bili zapečaćeni letvama.

Tek nakon kilometar pojavio se prvi ranč na kome sam ugledala desetak ovaca i psa zavezanog za ogradu. Tako se nastavio niz razbacanih kuća i tek po neka je bila naseljena. Autobus se zaustavi u sred ničega. “Posljednja stanica.”, reče mi vozač.

“Aha.”, zbunjeno počeh da skupljam stvari “Doviđenja.”

“Zbogom.”, uzvrati mi on.

Izašla su i dva momka za mnom. Gledala sam ih zbunjeno. Stajali smo na malom proširenju dok se autobus okretao kovitlajući prašinu iza sebe. Makadam je vodio nekuda dalje, Sa jedne strane se prostirala ogromna šuma a sa druge njive. “Izvinite momci.”, obratila sam im se “Treba da dođem do škole. Možete li mi pomoći?”

“Vi ste nova učiteljica?”, pitao me je onaj stariji.

Kao da mi piše na čelu. Klimnula sam glavom.

Mlađi momak mi uze veći kofer iz ruke. “Ja sam Goran.”, predstavio se.

“Irena.”

“Ja sam Igor.”, stariji mi je čak pružio ruku. Potajno sam očekivala da će uzeti drugi kofer jer su me ruke užasno boljele ali to se nije desilo. “Mi smo braća.”

Tad sam ih bolje osmotrila i zaista su ličili. Iste oči i isti neki pokreti. Bili su simpatični. Igor je više govorio gladeći se po bradi dok je Goran išao iza nas ubacujući se u razgovor tek ponekad.

Nakon pola kilometra kuće su počele da se češće pojavljuju i napokon sam osjetila da je selo ipak živo. Vidjela sam kako nam u susret dolazi jedan stari čiča. Hodao je polako uz pomoć štapa. “Dobar dan deda Stanko!”, pozdraviše ga momci.

“Dobar dan.”, rekoh i ja.

“Pomaže Bog djeco. Koga nam to dovodite?”

“Novu učiteljicu.”

“Ako, ako.”, čiča me osmotri svojim blagim očima “Moja Marija stalno plače za pređašnjom učiteljicom. Uzdam se u Boga da će sad da joj malo lakne.”

Progutala sam jednu veliku knedlu. Deda Stanko produži dalje. Koliko sam shvatila otišao je u potrgu za šipkom.

“Jeste li poznavali učiteljicu Dajanu?”, pitala sam. “Zašto bi tek tako nestala?”

“Svi smo znali učiteljicu. Vi ste nama kao neka glavna atrakcija.”, odgovori Igor. “Djeca su voljela Dajanu a ona je voljela jednog Savu. On je malo čudan lik…”

“Ih, malo!”, ubaci se Goran. “Dobro je on munjen.”

“Mislite li da je on imao veze sa Dajaninim nestankom?”

Igor naglo zastade te se Goran zakuca u njegova leđa. “Što Vi toliko propitujete?”

“Pa nije mi baš svejedno. Učiteljica prije mene je nestala šta ako sam ja sljedeća? Moram da znam koga se treba čuvati.”, odlučila sam da ne spominjem odmah koliko dobro poznajem Dajanu.

“Pazi se noći.”, Igor reče gotovo kroz šapat i prođe me neka jeza od toga.

Oni izgleda vjeruju u sve te priče. Dajana mi je mnogo puta govorila o tome. Misle da postoji neka zvijer crvenih očiju koja lovi noću. Meta su joj divljač i ponekada ovce, međutim, vjeruju da zvijer ponekada ide korak dalje i poželi miris ljudske krvi. Najčešće ženske. Sjećam se da sam nekada davno naišla na dokumentarac o čudovištima sa Kozare i spominjala se ta zvijer crvenih očiju ali i razne vještice, drekavci, utvare… Razumijem ja njih. Posebno sada kada vidim koliko je Potkova odsječena od civilizacije. Pored njive i šume ništa drugo im ne preostaje sem priča i legendi.

Napokon se pred nama pokazao jedan noviji objekat, malo veći u odnosu na seoske kuće. “Tu vam je škola. Ako ne bude nikoga u njoj pokucajte na vrata one kuće.”, Igor mi prstom pokaza “Tu živi Bosa ona će vam sve pokazati.”

“E, super. Hvala vam puno.”, počela sam da preturam po tašni tražeći novčanik. “Sačekajte da vas počastim.”

Nisu željeli nikakvu nadoknadu. Nisu loši momci, bez njih bi se sigurno izgubila negdje u šumi. Za sada dobro protiče moj dolazak u Potkovu.

***

Moja nadanja da će sve proći kako treba srušila je Bosa. Bila je to krupnija žena u četdrdesetim godinama. Rekla mi je da ću učiti i njeno dvoje mlađe djece. “Imam ti ja još dvije starije ćerke ali one su se poudale. Miljana otišla u Majevac a Zdravka u Veriće. Možda ih ti budeš još učila pošto Drago hoće…”, tu se Bosa zaustavi vragolasto se smijući.

“Hoće mi smještaj biti daleko od škole?”

“Ma jok. Odmah iza škole ti je stan. Moj Drago je otiš'o kod Miljane pošto zidaju novu štalu pa ga nema već tri dana ali zvala sam Mišu da sredi neke stvari u kući gdje ćeš biti.”

Prvo me je provela kroz školu. Nije tu bilo šta da se vidi. Maki hodnik koji je vodio ili u toalet iki u jednu veću porstoriju koja je služila kao učionica. Izbrojala sam osam klupa. U jednom đošku se nalazio šporet a u drugom umivaonik. Sve je bilo prilično staro ali očuvano i mislim da će poslužiti svrsi.

Zatim me Bosa odvede iza škole i tu sam ugledala staru kućicu koja je imala manje kvadrata nego moj stan. Bilo je očigledno da je krpljena mnogo puta.

Ušavši unutra zatrkla sam haos i jednog muškarca koji je čačkao neke žice. “To ti je Miša. On je učio neke škole i zna oko struje i tako nekih uređaja.”

Momak se okrenu na Bosin glas. “Nisam baš ovo učio na arhitekturi ali dobro. Zdravo, ja sam Miloš.”, pružio mi je svoju podlakticu jer mu je dlan bio prljav.

Prihvatila sam podlakticu i tako smo se rukovali. “Irena. Drago mi je.”

“Neću još dugo samo da ti sprovedem sijalicu u sobi. Do sad je bila sijalica samo u kuhinji, ipak je to nezgodno malo.”

Sjela sam pored njega posmatrajući prostor. Odmah se sa ulaznih vrata ulazilo u kuhinju sa trpezarijom. Dnevnog boravka nije bilo. Iz kuhinje se išlo u spavaću sobu koja je bila odvojena samo jednim paravanom. Kraj paravana su bila još jedna vrata. “Tamo je toalet?”

“Jeste. Tek sam se i ja vratio pa nisam znao u kakvom je stanju kuća. Ovih dana ću vidjeti da osposobim tuš.”

“Nema tuša?”, pretrnula sam “Kako da se tuširam?!”

“Improvizacija.”, namignuo mi je.

Sve gore od goreg! “Odakle si se vratio i kakve si to škole učio, kako Bosa kaže? Spomenuo si arhitekturu.”

Bilo mi je čudno posmatrati ga kako zamišljeno radi dok mu se siva košulja zatezala i opuštala preko ramena. “Završio sam arhitekturu u Banja Luci ali sam tokom studija sprovodio električne instalacije sa jednim majstorom da bih zaradio nešto džeparca. Zato mene svi u selu zovu kada je struja u pitanju.”

“Auh, arhutektura. Jesi pokušavao naći posla u struci?”

“U ovim teškim godinama nikome ne treba arhitekta. Mislio sam kad završim da će se situacija popraviti a ono bi samo gore. Planirao sam ostati i raditi kao električar ali…”

Otvoriše se ulazna vrata i ugledašmo jednu mladu djevojku sa bokalom linunade. “Mišo donijela sam ti nešto da se osvježiš!”

Zastala je i nekako upadljivo me je osmotrila od glave do pete. Ja sam to uradila malo suptilnije. Vidjela sam ispred sebe mladu djevojku duge crne kose i vitkog tijela. Bujne dojke su joj se prelivale iz majice. “Ovo je Ljubica.”, Miloš prekide neugodnu tišinu. “Ljubice, upoznaj novu učiteljicu Irenu.”

Razmjenišmo pozdrave. “Svaka čast na hrabrosti. Mislila sam da će Potkova čekati mjesecima na novu učiteljicu. Jadna Dajana sigurno je to bila Zvijer.

“Ljubice ne plaši novu učiteljicu.”, prekori je Miloš “Zar želiš da nam pobjegne.”

“Ne brinite”, rekoh “Mene je malo teže zaplašiti.”

***

Već se smrklo kada su Miloš i Ljubica otišli. Prošla je ponoć kada sam se raspakovala. Tužno sam gledala dva paketa u kome su bile spakovane sve Dajanine stvari. Bosa mi je rekla da je policija prtresla sve ali nisu našli nešto što bi ukazuvalo na njen nestanak. Potvrdila mi je kako ju je vidjela da se sa jednim rancem spuštala ka stanici kako bi uhvatila zadnji autobus za grad dok mi je vozač rekao da nije sjela u taj autobus. Neko od njih laže samo još ne znam ko.

Te noći sam jedva zaspala. Nisam vjerovala u njihove priče ali mi neki čudan osjećaj nije dao mira. Obično ljudi ne mogu zaspati od buke a ja nisam mogla da zaspim od ove sablasne tišine.

Dio:| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |

Sve priče koje ste propustili pronađite OVDE.

Prati blog putem Facebook-a!

Advertisements

24 komentara na “Vidova šuma (2)

    1. Moram da ti kažem da mi ove tvoje priče dođu kao relaksacija na kraju napornog dana. Nemam vremena mnogo za čitanje zbog previše obaveza, a ovo mi je taman da se opustim…I ne moraš ništa skraćivati što se mene lično tiče. Svakako uživam…<3

      Liked by 4 people

      1. Ne mogu da pronađem prave riječi preko kojih bi ti opisala koliko sam ti zahvalna na komentarima i podršci. Nemam ni ja naročito vremena ali mi ovakvi komentari daju vjetar u leđa i tjeraju me da pišem i dijelim to sa vama. Nadam se da ćeš me dugooo čitati. Lijep pozdrav za Grčku! 💋🌹🌹🌹

        Liked by 1 osoba

  1. Po onoj Štimčeovoj-“Svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem” izvodim povodom tebe kovanicu-“Svakim tekstom me sve više fasciniraš” 🙂 Ovako sitnih detalja,opisa,koji naizgled ne spadaju u glavnu radnju,ali daju šmek priči,ovo se ne radi na prvu loptu i to je samo dokaz koliko ti je bogat unutrašnji svet, s kojom lakoćom pripovedaš to je neverovatno…:-) Začkoljica kod ovakvih nastavaka je što moraš da čekaš na sledeći deo slagalice,ali Đura strpljiv čovek 🙂 A da,hvala ti što si u priči ubacila električara ovo je pri put u istoriji da nas neko stavi u vanstručne knjige,svi kažu ta struka nije cool za prozu i poeziju 🙂 I izvini što ovoliko dugačko komentarišem,znaš me to je čisto iskrena reakcija na tekst 🙂

    Liked by 1 osoba

    1. Ja volim dugačke komentare! Hvala ti na analizi i komplimentima. Trudim se da radnja ne bude samo ravna linija već i da se malo raspline, da izgradim likove i udahnem im “život” jer kada pišem ja pišem i za sebe i volim da doživljavam priču.

      Nisam ti ja neki talenat, milion je boljih od mene zato ću se ja držati struke a ovo je za moju i još po nečiju dušu. Hvala ti što čitaš!!! 😊😊😊

      Volim

  2. Zanimljiva i lepo napisana priča, posebno što je smeštena u naše okruženj, pa ne dešavaju se misteriozne stvari samo u Mejnu. Možda bi mogla dodati malo više opisa ljudi i okoline da bi bolje vizualizirali atmosferu i dublje se uživeli. Pozdrav.

    Liked by 1 osoba

    1. Naježim se kada naši “pisci” pišu priče koje su se desile u Mejnu, daju likovima strana imena itd. Što se tiče opisa ljudi i okoline slažem se da treba toga više i kada bih pisala knjigu tako bih i radila ali za blogersku formu bi to bilo previše i zamorno jer bi mi postovi bili predugački a ne mogu da rasparčavam priču na pola neke radnje. Međutim, kako priča odmiče nakupljaće se ti opisi i možda će se uspjeti steći jasnija slika. Ipak, uzeću digresiju u obzir i dodaću malo više opisa.

      Hvala ti Srđane što čitaš! 😊

      Liked by 1 osoba

        1. Znam, znam zašto si rekao Mejn. Ima mnogo kopirača Stivena ali on je samo jedan i nema potrebe da se trudimo da budemo kao on. Smatram da se mogu napisati odlični horori, trileri… upotrebljavajući mjesta i likove sa naših podnevlja. Štaviše, naša istorija je bogatija legendama i strašnim misterijama nego američka ili britanska.

          Ne moraš se izvinjavati, svjesna sam ja da je ovo malo šturije pisanje često ja skraćujem svoje postove a prvi onda “nastradaju” opisi jer je ipak blogerska forma malo drugačija.

          Lijep pozdrav za tebe! 😊

          Volim

  3. Za to sam da pisanje bude pisanje, kao sto neko rece gore, nevazno je da li je to blog. Treba ostati dosledan sebi, svom stilu, senzibilitetu…
    Za sada je ovo citljivo, pitko, sadrzajno, slikovito i izaziva znatizelju. Da ce vremenom postajati jos bolje, ne sumnjam.
    Osecam neku bliskost, a mislim da se ne radi samo o mom poreklu. Poklapaju se imena likova u pricama ( davno pisala, nikad objavila), situacije, detalji… Bas cudno 🙂

    Liked by 1 osoba

    1. Eh, svašta. Ono što ti mogu obećati da nisam plagijator i sve priče su isključivo moje i plod moje mašte. Naravno, slučajnosti se dešavaju ali nevjerovatno da se neka i mena i radnja poklapaju! Zar je moguće?! 😄

      Hvala ti što čitaš. Ova priča je drugačija od prethodne i prvi put plivam u ovom žanru. Valjda se neću udaviti već ću isplivati. Pozdrav! 🌹🌹🌹

      Liked by 1 osoba

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s