Epizoda 11 (KRAJ)

EPILOG

“Pristala je na sve radi djeteta i da bi sačuvala čast.”, Svjetlana je jecala. Đorđe je jedva uspio da razumije. Prvi put vidi pred sobom djevojku lijepe sportske građe, slomljenu od tuge. Smatrala je da Đorđe treba da zna istinu. Ispričala mu je kompletnu Miličinu sudbinu.

Danas su sahranili Milicu a sa njom sahranjen je dio njega. Nikada nije prestajao da misli na nju. Znao je da je nesrećna. Vidio je kako plače kod borića onog dana kada se trebala udati. Po njenoj poruci koju mu je poslala nedugo nakon toga osjetio je da nije sve kako treba. Ona je dio njega, morao je osjećati njenu bol.

Slušajući sada kakva ju je zla sudbina snašla komadići razbijenog srca su se mrvili u prah. Krivio je jednim dijelom i sebe. Zašto sam odustao? Zašto se nisam borio za nju? Mislio sam da nisam dovoljno dobar, da će biti srećnija ako je pustim… Kakav sam idiot bio! Mogao sam da je sačuvam, da je branim. Mogao sam da joj budem bolji prijatelj!

“Pričala je ponekada o tebi.”, Svjetlana se malo pribraa kada je ispričala ono što je morala. “Rekla je da ti je obećala da će slikati više. I stvarno je slikala. Soba joj je bila puna crteža. Nadam se da ih oni nesrećnici neće uništiti… Možda ću otići ovih dana po njene stvari pošto mislim da njeni roditelji nisu u stanju…”

“Ne moraš se zamarati sa tim.”, Đorđe reče uz velike napore “Ja ću otići. Lakše je meni da to odnesem Stuparima jer imam auto.”

Svjetlana klimnu glavom. “Nikada mi nije rekla da te voli, ali mislim da te je voljela.”

“Volio sam i ja nju.”

Nije imao nikakav dokaz da li ga je voljela ali je i sam znao da jeste. Imali su nešto posebno. Milici je dugovao što je završio školu. Mrzio je da uči ali je volio ići do škole i vraćati se kući sa njom. Uvijek je bila puna ideja i spremna za pustolovine. Borova šuma je bila nepoznanica a oni su je zajedno istraživali kada bi se vraćali iz škole. Svaki dan bi išli par koraka više ali su uvijek pazili da se ne zadrže previše jer bi je otac istukao.

Volio je te pustolovine sa njom. “Bojim se ići dalje.”, rekla bi mu.

“Ne boj se, imam čakiju kod sebe.”, tješio bi je iako se i sam plašio ali je znao ako idu što dublje biće duže vremena zajedno. Morali su da idu dalje.

“Hoćeš li me štiti ako me napadne vuk?”, gledala ga je svojim krupnim očima.

“Hoću, obećavam.”

Prekršio je obećanje. Milica je bila okružena čoporom gladnih vukova koji su htjeli njenu dušu i nije je zaštitio. Pojeli su je. Đorđe nije bio tu za nju. Onog dana kada ju je vidio ispred borića kako plače to je bio njen vapaj za pomoć. Trbalo je da je uzme za ruku i povede duboko u šumu, daleko od svih. Trebalo je da ne mari šta će drugi reći, samo je trebalo da se bori za nju i da je štiti. Umjesto toga on ju je pustio.

***

Anđa je mirno ležala na krevetu. Blijeda i mršava izgledala je kao duh.

“Znam da misliš da ja nju mrzim.”, govorila je šapatom dok je on sjedio na stolici pored nje. “Ali je nikada nisam mrzila. Prihvatila sam da je ona ljubav tvog života. Pomirila sam se sa tim kao i ti. Boli ali znam da bi bio dobar muž prema meni kad bi se…”

“Vjenčaćemo se.”, uze je za tanku ruku “Ozdravićeš ti. Biće sve dobro.”

“Ne vrijedi da se zavaravamo. Niti ću ja ozdraviti niti će sve biti dobro.”

Znao je da je Anđa u pravu. Ništa ne može biti dobro. Izgubio je ljubav svog života a sada će i zaručnicu koja je vrlo dobra djevojka. Možda bi je vremenom zavolio. Nekako bi pronašao način ali ni na to nema pravo.

“Sigurno sam proklet.”, konstatovao je. Anđa ništa nije rekla. Shvatio je da je umorna. “Spavaj. Ja ću otići po Miličine stvari, dogovorio sam se sa njenim roditeljima.”

“Dobro. Kako su oni? Jadni ljudi…”

“Loše su. Njena majka posebno. Krivi se jer ništa nije poduzela kada je shvatila da joj zet zlostavlja kćerku. Svi se krivimo…”

“Bliži se i moj kraj. Znam da nećeš patiti za mnom kao za njom ali molim te samo jedno. Reci mojim roditeljima da si me volio. Njima bi to značilo.”

“Hoću.”

Slagaće ih. Anđa mu je draga ali je ne voli. Ipak, to je jedna laž koja će da ublaži bol nesrećnih ljudi.

Poljubio je njeno čelo. Bila je hladna. Zadah smrti se osjećao u sobi.

***

Nije bilo teško da pronađe vilu Davidovića. Ušao je u dvorište bez problema jer je kapija bila širom otvorena.

Ispred ulaza u kuću čekala ga je jedna punačka zena srednjih godina. “Dobar dan. Gospoda nisu tu otišli su u bolnicu. Ako ste novinar nemam nikakav komentar i zamoliću vas da odete.”

“Ne, nisam novinar. Ja sam prijatelj Milice Stupar. Došao sam po njene lične stvari na zahtjev njenih roditelja.” Vratio se do auta i izvadio je dvije veće kartonske kutije.

Malo ga je posmatrala ali ga je ipak pustila. Pokazala mu je vrata njene sobe. “Policajci su odnijeli neke stvari ali je većina tu.”

“Kako je ubica? Pročitao sam u novinama da je u komi.”

Žena je oklijevala. “Gospodin David se danas probudio. Zato niko nije kući odmah su otišli u bolnicu.”

Đorđe se kiselo nasmija. “Interesantno kako uvijek dobiju novu šansu oni koji je najmanje zaslužuju.”

Nije mu ništa odgovorila. Pustila ga je u sobu i Đorđe se jedva izbori sa naletom tuge.

Uredna svijetla soba sa tragovima krvi u sredini. Miris boje se naslućivao. Uz zid su bila prislonjena neka platna. Zaista je divno crtala. Pejzaži, sela, kuće… Mogla je da bude vrhunska umjetnica da je sebe slušala. 

Počeo je da trpa u kutije njene stvari. Sa strane je odlagao platna. Kada je završio sa odjećom na dnu ormara je našao jednu kutiju. Čim je skinuo poklopac suze mu zamagliše vid. Ugledao je dječaka i djevojčicu u šumi. To su bili oni. Sljedeća slika je pokazivala njih dvoje kako se igraju sa kozama. Milica je mazila Flekicu. Sljedeći crtež je bio takođe sa kozama. Dalje su se ređale slike pune uspomena a potom je vidio njih dovoje odrasle kako sjede na obali jezera.

Sve te slike su bile posebne. Nisu govorile hiljadu riječi već deset hiljada. Plakao je i gledao dalje. Na slici su opet oni i koze ali i jedan dječak. Mislio je da će mu duša iskočiti. Zatim žena u kućnoj haljini pije kafu, kraj nje je stalak za slikanje i kistovi a iza stoji muškarac i ljubi je u potiljak. To smo mogli da budemo mi. 

Plakao je kao malo dijete. Ovo nisu bile tek neke slike, ovo je bilo njeno pismo u kojem je oslikala svoj život ali ne onakav kakav je živjela već onakav kakav je trebalo da živi.

Uzeo je crteže i sa suzama u očima je istrčao napolje. Kućna pomoćnica je nešto vikala za njim ali se nije obazirao. Vozio je toliko brzo da je osjetio miris topljene gume kada je izašao iz automobila.

Stao je kraj puteljka kojim su se toliko puta vraćali iz škole i krenuo je da trči ka šumi. Trčao je i plakao.

Napokon je stigao do najdubljeg dijela kojeg je otkrio sa Milicom. Tu je stao i ponovo je vrtio film u glavi. Legao je na vlažnu zemlju kako bi se smirio. Gledao je u krošnje i nebo. Njene slike su ga mnogo potresle. One su bile kao oproštajno pismo. Zaspao je tako u šumi sanjajući ono što je ona slikala. Makar u snu je ponovo bio srećan.

***

Sanjao je tako da nikada nije htio da se probudi ali moralo je da se završi. Stričev glas ga vrati u stvarnost. “Đoko, šta radiš tu? Mogle su te zvijeri napasti.”, tresao ga je za rame “Šta ti je to u rukama?” Pokušao je da mu uzme Miličine crteže.

“Ostavi to!”

“Izvini. Svi te traže. Otac i majka ti se mnogo brinu. Sreća pa sam ti auto poznao. Hajde ustani.”

Kada su došli do automobila, Đorđe shvati da nešto nije u redu. “Govori šta je bilo.”

Njegov stric, čovjek od dva metra i preko stotinu kilograma se snuždi kao mače. “Loše vijesti, sine. Anđa je umrla noćas.”

Teško nevrijeme se spusti u njegov stomak. Znao je da je sada sve gotovo. Posljednje vrijedno parče njegovog starog života je razbijeno. Vratio je strica kući i javio se zabrinutim roditeljima. Majka je plakala od dragosti što ga vidi. “Mislila sam da ćeš učiniti sebi nešto loše. Tako sam se plašila.”

“Ne brini, majko. Sada sam bolje. Shvatio sam da život vrijedi mnogo više nego što sam to ranije mislio. Idem do Anđinih roditelja a ti mi spakuj što više odjeće u kofer.”

“Što sine? Kuda ćeš sada?”

“Samo me spakuj koliko možeš, brzo se vraćam.”

Potom se odvezao do Anđinih roditelja. Dvorište je bilo ispunjeno plačom i crnilom. Gotovo identično kao prije nekoliko dana kod Milice. Teško mu je bilo. Žalio je što neće ostati na sahrani ali već je izgubio previše vremena. Mora sada to da učini jer se boji da će ga strah pokolebati.

Uručio je saučešće njenima. “Želim samo jedno da znate. Treba da budete ponosni što ste imali onakvu kći. I ja sam ponosan što sam je poznavao.”, htio je da kaže da ju je volio ali nije mogao da slaže. Nema više laganja, ni sebe ni drugih. “Prava djevojka… Izvinite što neću biti sutra na sahrani, idem na važan put, nadam se da ćete razumjeti…”

Previše slomljeni i u žalosti nisu obraćali pažnju na to što sutra neće doći. Sada to nije ni važno. Izgubili su kćerku, svejedno im je ko će biti tu da podijeli sa njima neizrecivu bol.  Otišao je do sanduka da se oprosti sa Anđom. Poljubio je njenu bijelu ruku. Zbogom. Nemoj da se ljutiš na mene što te nisam bio dostojan. Pružio im je nešto novca što je imao a potom se vratio kući.

“Kuda ideš? Reci nam!”, otac je zahtjevao. Bio je obučen u crno kao i njegova majka. Spremali su se da odu na žalost.

“Uvijek sam vam govorio da želim otići na Kubu. Idem sada.”, pakovao je sve ono što je mislio da će mu trebati.

“Ti si skroz pobudalio!”

“Jesam. Jesam, oče. Ipak, zamoliću te da mi daš svoj blagoslov. Moram ovo da uradim. Cijeli život želim da putujem a šta radim?! Samo sjedim i čekam bolje dane a oni neće doći sami. Moram sam da ih stvorim! Ostavljam te stricu, braći i sestri. Vi ćete biti dobro i bez mene, ali ja neću biti dobro ako nastavim ovako. Oče, daj mi blagoslov!”

Nije dugo vidio oca da plače. Prišao mu je i zagrlio ga. “Ti si mi sin, naravno da ćeš dobiti blgoslov. Samo mi se vrati živ i zdrav.”

“Hoću, obećavam. Ne mogu ja bez sela i svojih koza. Samo me pusti jedno vrijeme da pronađem sebe i svoj mir.”

I tako, Đorđe se otisnu u bijeli svijet sa jednim rancem i malo novca. Oduvijek je želio da putuje, upoznaje razne kulture i narode ali se plašio. Plašio se sve do sada…

Dvije godine kasnije

Toliko toga se desilo od onog dana kada je napustio svoju zemlju. Južna Amerika, Afrika, Azija… tri osvojena kontinenta. Planirao je uskoro da osvoji i u Australiju ali ga je zadržala prirodna nepogoda na jugu Tajlanda. Ustvari, Đorđe je tada uživao u mirnom Laosu kada je jug Tajlanda pogodio težak zemljotres a potom poplava pa su se skupljali dobrovoljci te se i on prijavio da pomaže nesrećnom narodu.

Upravo je hranio flašicom malu koalu koju su spasili iz jednog uništenog zoološkog vrta usljed zemljotresa a zatim i poplave. Nije mogao da povjeruje kako je magičan osjećaj držati ovu životinju u rukama. Ponašala se kao umaženo dijete. Umiljavala mu se u krilu i tako je i zaspala.

“Rođen si da budeš otac barem petoro djece.”, zezala ga je jedna mlada doktorica, inače Francuskinja. Dosta su se zbližili ovde pomažući drugima.

Đorđe se nasmijao. Još uvijek je u duši osjećao tup bol. Još uvijek nije bio potpuno srećan ali je počeo da pronalazi mir. Znao je da će jednom i bol da prestane jer će naučiti da se nosi sa tim. Od njene smrti njegov život se promjenio iz korjena. Raduje se svakom novom danu jer je svaki novi dan nova pustolovina. Ne mari za mišljenje drugih, ne pokušava da se uklopi… Njena zla sudbina je Đorđa naučila kako da živi.

Ponekada osjeti nostalgiju za zavičajem ali još se neće vratiti. Učiniće to tek kada bude sasvim siguran da to želi. Zna da će doći i taj trenutak a do tada biće stanovnik mnogih gradova i gost mnogih naroda. Možda će u međuvremenu da sastavi do kraja svoje srce i možda će ponovo da voli. Siguran je da će jednog dana da pronađe svoju sreću jer je napokon shvatio neke stvari.

Crteže je i dalje čuvao i po nekada, ali sasvim rijetko, bi ih uz suze i mnogo alkohola gledao. Ne brini, Milice, pornaći ću te ja u nekom drugom životu i imaćemo sve ovo kao što si naslikala. Do tada, ja ću da idem samo onim putokazima koje mi srce pokazuje. Tako ću i tebe jednog dana naći…

KRAJ

Prati blog putem Facebook-a!

Epizoda 1                              Epizoda 2                             Eizopda 3

Epizoda 4                              Epizoda 5                             Eizopda 6

Epizoda 7                              Epizoda 8                             Eizopda 9

Epizoda 10

Advertisements

52 komentara na “Epizoda 11 (KRAJ)

  1. ” To smo mogli da budemo mi ” 😥
    I ja se osećam kao da sam pročitala završnicu nekog velikog romana. Potresno, i bez happy end-a. Srećan kraj će biti u sljedećem životu. Mnogo je ovakvih kajanja ” pa, zašto nisam uzeo nju, zašto sam se plašio”, to kao da sam đavo ne da nekima da budu zajedno.
    Zadivljena sam pričom, zapratiću fb stranicu.
    Jedva čekam nove priče, i nisi ni najmanje dosadna, naprotiv.

    Liked by 1 osoba

    1. Hvala ti puno! Iskreno, kraj je trebalo da bude potpuno drugačiji ali sam u posljednjem trenutku odličila da bude baš ovakav jer sam željela da ostavi veći utisak. Ne mora svaki završetak da bude srećan, samo treba da bude sa nekom poukom. Nadam se da sam uspjela u tome.

      Cijenim što si ispratila ovu priču i to mi puno znači. Pozdrav! ♥

      Liked by 1 osoba

  2. Ćao. Nisam ništa komentarisala dok nisam pročitala priču do kraja. Baš kao što ne volim da pričam o knjizi dok je ne završim. Pa evo par rečenica od mene:

    Baš je interesantna priča. Tvoj stil pisanja sa kratkim i jasnim rečenicama i naglaskom na samu radnju mi se dopada. Verovatno zato što ja pišem sa puno više opisa i drugačijim stilom. Lepo si dočarala i karaktere likova zbog kojih nas je i zanimalo šta će biti dalje.
    Poslednja epizoda je najlepša i baš je lepo zaokružila celu priču. Sviđa mi se i ovaj deo dve godine kasnije..super detalj. Sve pohvale!

    Isto tako mislim da ti je odličan marketinški trik-potez onaj uvodni deo na početku gde si napisala da ćeš nam ispričati svoju priču navodeći nas da mislimo da je u pitanju deo iz tvog dnevnika ili sećanja, a ne izmišljena priča. Zahvaljujući tome si privukla veliki broj pratilaca, pa i mene 🙂
    Pozdrav! 🙂

    Liked by 3 people

    1. Dadi, nisam imala pojma da čitaš moju priču. Stvarno! Baš mi je drago što sam pogriješila.
      Izvinjavam se zog tog trika, mislila sam da blog bude samo o njoj (nešto kao alte ego) a ne moj lični. Kasnije sam se predomislila. Nekada mi je žao zbog te “varke” ali sada manje kada ti kažeš da te je to privuklo.

      Nadam se da ćemo se u budućnosti ovako lijepo pratiti i čitati.

      Inače i ja volim mnogo da opisujem i idem u širinu ali sam se stalno podsjećala da bi priča bila zamorna i predugačka jer sam htjela da provučem dosta toga.

      Ja nastavljam da čitam tvoju pitku poeziju.

      Lijep pozdrav!!! 🌹🌹🌹

      Liked by 2 people

      1. Jesi. Al nije do tebe već do mene :-). Odlično pišeš, da ne ponavljam ono što su drugi već rekli. Kao kad čitaš kvalitetnu a laganu knjigu pa ne možeš stati i jedva čekaš šta će dalje biti. A kad dođeš do kraja, toliko se uživiš u likove da ti je žao što si pročitao, odnosno, što je kraj

        Liked by 1 osoba

  3. Šta da napišem, a da se ne ponavljam?! Žao mi je što je kraj. Iskreno, nisam baš očekivala toliko tužan kraj, ali svakako bolje nego oni standardni “uvek zajedno na kraju”. Željno iščekujem i naredne priče…Odlična si!!! ❤ 🙂

    Liked by 1 osoba

  4. Dođsomo i do kraja ove priče. Uživao sam čitajući, kraj mi se dopao. Mislio sam da će završiti nekim njenim dramatičnim samoubistvom(nadao sam se da nećeš da odeš u neki srećan kraj), ali sam zadovoljan i time što je ubijena od strane drugih…

    Liked by 1 osoba

    1. Hvala ti što si pročitao. Drago mi je što ti se dopao kraj. I ja sam ljubitelj dramatičnih završetaka kad je sve divno i bajno ne ostavlja nikakav utisak na mene. Ova druga priča će ti se vjerovatno više dopasti jer je horor/triler/drama. Možda i neće ne znam, ustvari…
      Hvala tebi na čitanju. 😊😊😊

      Liked by 1 osoba

  5. Kako tužan ali i životan i optimističan kraj. Optimističan za Đorđa, ali moram da priznam da sam se sve vreme nadala da je Milica ipak u tajnosti preživela i da će se njih dvoje slučajno sresti na nekom dalekom ostrvu Indonezije… 😉 Divno pišeš, bićeš ti poznata spisateljica, garant! 🙂

    Liked by 1 osoba

    1. Auh, hvala Jelena što si pročitala priču. Razmišljala sam o srećnom kraju ali sam shvatila da je ovako najbolje. ☺
      Eh, ovo za poznata spisateljica možda bi bilo moguće da smo negdje drugo a ne na brdovitom Balkanu. Zahvalna sam što tako misliš, i to mi je dovoljno.
      Da nikad ne izdam knjigu biću srećna i ponosna na sebe zbog ovog bloga i divnih čitatelja. ❤

      Liked by 1 osoba

  6. Eh ovako, prvo pročitah onaj horor triler sa elementima ljubića i navukoh se 😀 Sviđa mi se pisanje. Imaš super stil i maštu koja radi 200 na sat. Samo nastavi ovako. Jedva čekam da vidim šta ćeš sljedeće napisati. Možda neki SF sa elementima romantike? Neku space operu? Navijam za tebe 🙂

    Liked by 1 osoba

  7. Bio je ovo jedan neobičan dan, poslovno težak, ali sam ga presecala tvojim pričama. Nisam imala snage do sada da kometnarišem, srećna što sam imala mogućnost da sve delove pročitam u dahu.
    Stvarno divno pišeš, neverovatno si kreativna i maštovita, i jedino što sve tvoje priče povezuje jeste lakoća kojom pišeš ili barem lakoća kojom te čitamo.
    Od jedne obične romantične priče ovo je preraslo u priču sa knedlom u grlu….a nenako osećam da će emocije tek da mi navru….
    Hvala što pišeš – uživanje je čitati te 🙂

    Liked by 1 osoba

    1. Hvala tebi što čitaš! Primjetila sam danas po notifikacijama da si počela sa mojom pričom koja mi je i donijela ovoliko publike. Nisam se nadala da ćeš je za dan pročitati i hvala ti. Drago mi je što ti se dopala. Najvažnije je samo nakon čitanja da se stvori neka emocija, ravnodušnost je nešto najgore.
      Pozdrav! 💋💋💋

      Liked by 1 osoba

  8. Neverovatno kvalitetna i poucna prica.Toliko mi je bila zanimljiva da sam je procitala istog dana kada sam je i otkrila,cak sam i trenutno zaboravila letnju vrelinu.Odavno nisam uzivala u ovako dobroj knjizi.Skidam kapu pred tolikim talentom. ☺ Iskreno,nisam znala i da pises uz to sto i nalazis linkove drugih knjiga.
    Inace,ja pisem tokom letnjeg odmora,pocela sam tri price ali nesto nikako da ih nastavim,valjda nemam dovoljno inspiracije.

    Liked by 1 osoba

    1. Posljednjem postu sam pokušala da nađem linkove za knjige koje si tražila 😊
      Hvala ti što si pročitala ovu priču i presrećna sam što ti se dopala.
      Možda da pokušaš da i ti otvoriš blog pa ćeš “morati” da završiš priče koje pišeš, bukvalno će te blogovanje tjerati na to kao što je mene. Lijep pozdrav ❤❤❤

      Volim

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s